Учитељ

500 Цвешко Ђ. Поповић

Довољно смо изнели гледиште савремене дечије психологије, које несумљиво утврђује у дечијем развоју период кад дете тражи фаншастично градиво по потреби своје природе. Ова констатација није плод произвољне спекулације, него резултат свестраног научног испитивања детињства од стране многих психо“ лога и педагога У толико је чуднија смела изјава г. Ловрака да је то једна „апсурдна тврдња“, коју практичари педагози одбацују као недоказану, јер их је искуство уверило о противном! – Штета је што г. Ловрак није навео ни једног од педагога на чије се мишљење ослања. Онда би се вредност тезе и антитезе о васпитној вредности бајке могла правилније оценити. — Што се тиче практичног искуства, ми се први не слажемо са изнетим мишљењем. Од наше троје деце које иду у школу, што значи да су већ измакла из периода превласти фантазије, светроје врло радо им слушају и читају фантастичне приче и бајке. Кад би бајка имала дејство наркозе, на нашој деци би се штетне последице морале већ примећивати, пошто је једно већу четвртом разреду (најмлађе је у другом, а средње у трећем). Напротив, светроје су врло трезвена деца. За своје године знају доста ствари из природе и за њене појаве и живот показују јак интерес. У школи су светроје одлични ученици. Да ли је могуће да код њих светроје случајно бајка није имала штетан утицај, и ако је и сада још увек врло радо слушају — Уосталом бајком су се васпитавале толике генерације деце, па и данас се васпитавају, па још нико није приметио специфичне штетне последице тога „отрова“. Није то никакав необичан доказ, него необориви факат искуства. Сасвим је друго питање, да ли постоји и друго градиво, које би могло заменити фантастичне приче и бајке, а да задовољи дечије потребе и одигра исту улогу као оне. О томе би се још и могло дискутовати, али да су бајке у начелу као такве „отров“ за дечију душу, то ни један добар познавалац деце не може усвојити. — Од познатијих новијих педагога против дечије бајке је г-ђа Монтесори. Њен систем уопште игнорише дечију стваралачку фантазију и то му је баш велика мана и недостатак, као што је лепо изнео др. Хесен у својој одличној студији „Фребел и Монтесори“ објављеној у „Учитељу“ за октобар 1934 г. (Поред тога види и његове „Основе педагогике“).

Да видимо како ствар стоји са примером који г. Ловрак наводи као јединствен пример у прилог свог схватања о штетности бајке. После приказивања филма о пепељузи, његови ученици другог разреда основне школе, дошли су у разред „лица блиједа и зелена, а поглед стаклен и укочен.“ Деца су била као ошамућена. Никаквим се питањиме није могло код њих приметити какав етички утицај филма. Крајњи је резултат био: чисто зло без ичега доброг. Заиста, овакав случај није обичан и заслужује пажњу. Немамо разлога сумњати у истинитост исказа, али никако не можемо веровати да је садржина бајке била узрок онаквом стању деце. Пре свега, одмах се намеће питање, да није г. Ловрак несвесно, под утицајем свога гледишта, нешто увели-