Учитељ

Васпишни значај бајке 499

шпо). — „ — — добро је, да детету причамо оне измишљене приче, које оно тако жудно слуша. Ваља да познамо његов укус према стварима које воли да замишља, те да бисмо га могли упућивати по својој вољи. — Бајке уносе радост у дух дешињи а ша је радост сасшавни део умне хигијене. (С друге стране оне узбуђују ум и као што лепо вели Сали: Дете, које се у својој кући више забављало слушањем разних прича, биће бољи ђак од других који их нису слушали, узимајући да су све друге погодбе исте“. (Г. Компејре: Теоријска и практична педагогика). О васпитном значају фантастичних прича изражава се и познати чешки психолог и педагог др. Ростохар: „Важно место у душевном развитку детета заузимају приче. — — Типично за дечије приче јеи то (поред џинова кепеца и чудовишта), што су радње и активне личности претстављени у увеличаном обиму и што сама радња не по своме карактеру, већ по свом ефекту превазилази дечије силе (кепец чупа храст). Такве радње су интересантне за дете стога, што драже његове стваралачке функције. Детету се допадају стога, што би оно само желело да има такву снагу“. („Учитељ“ за април 1934 г.). — Посебно за бајку др. Зјењковски вели: Бајка је у првом периоду исто тако функција мштологизма као и стваралачке акшивностши, тојест функција фантазије, а због тога

и емоционалне сфере. — — Природа дечија не тражи пре свега знања, него тражи израз, стварање, виши духовни живот, и ми морамо деци помоћи, а не одмоћи. — — Само осећање живота,

чиста интуиција не задовољава дете; оно постепено преживљује дубоку пошребу упознати се са животом скривеним и тамним, и тада је душа дечија зрела за бајке, тада оно почиње тражити од других да му причају бајке, а и само их измишљава. То је (по моме мишљењу) један корен стварања прича и бајки код деце. Има и други корен — рад фантазије, као орагана емоционалне сфере“ (В. Зјењковски: Психологија детета). — Један од најновијих педагошких лексикона, који је издао немачки институт за научну педагогику у Минстеру, доноси о педагошкој вредности бајке следеће: „У бајци је очувано драгоцено културно и народно добро. Нарочито врста, коју смо обележили као дечије бајке, као и многе уметничке бајке имају драгоцену уметничку вредност и у својим радњама су одређене етичким принципима. Због једноставности и недиференцираног уметничког облика и моралног мишљења, оне морају бити погодне за увођење у област књижевности. Уз то и интерес и разумевање у доба бајке оправдава, да се деци причају бајке већ рано у породици, забавишту и у школи (противно М. Монтесори и др. који желе бајку да отстране од детета). Наравно под претпоставком, да се учини избор дечијих бајки. Јер, — и у Гримовој збирци — има много бајки, које нарочито сбог изношења свирепости, нису погодне за децу“ (ГехКоп дег Радасоок дег Сесепуал, 1932 Егефшта — 2уећег Вапд).:)

ђ У свима напред наведеним цитатима курзив је наш. 32 %