Учитељ

498 Цвешко Ђ. Поповић

своје маште, а дете фантазира бесциљно, оно ужива у самом про. цесу фантазирања. Трећа је разлика у самом квалитету процеса. Фантазија одраслог комбинује нове облике на основу познатих претстава, а дечија фантазија слабо, комбинује, али зато богато претерује поједине особине. У фантазији одраслог заступљен је принцип комбиновања, а у фантазији детета принцип аналогије (К. Билер).

О улози дечије фантазије психолози су подељеног мишљења. Једни сматрају да је њена улога иншелектуалне природе. Помоћу фантазије дете допуњује искуство и вежба духовне снаге. Други опет мисле, да делатност фантазије стоји у уској вези са емоционалним животом детета, она је израз осећања (Клозе, Зјењковски). Пошто у детињству емоције чине средиште психичког живота, др. Зјењковски је довео у везу емоције и фантазију и поставио тезу, да је фантазија орган за изражавање емоција. Које је тумачење о улози фантазије ближе истини није важно за нашу тему. За нас је важно да су научна испитивања несумњиво утврдила убицај фантазије и на интелектуалне и на емоционалне функције. У томе лежи њена васпитна вредност.

У раном детињству дете показује веома јак интерес за све што је фантастично, а и само ствара фантастичне комбинације. Није без основа поређење овог периода у развоју детета са митолошким периодом у развоју народа (Види код Х. Спенсера чланак о умном васпитању). Детињство стварно има митолошки карактер , дете у све верује, за њега нема и не постоји немогуће. Дете у свима стварима види жива бића, оно све персонифицира. Камен и дрво живе и осећају као и дете. Савремено васпитање полазећи од потреба и особина дечије природе, не може прећи преко дечије фантазије. Васпитање мора систематски настојати да фантазија правилно одигра своју природну улогу у дечијем развоју. За фантазију су природно градиво фантастичне творевине било народне или уметничке. Васпитач само има да одабере које су за васпитање. Никакве позитивне приче о „савременим“ темама не могу заменити фантастичне приче и бајке из простог разлога, што у васпитању позитивне приче имају један задатак, а бајке други. Позитивна прича даје реално знање о свету, а бајка у примамљивом облику утиче на општи душевни развој, посебно на осећајни живот. У бајкама дете мало обраћа пажњу на садржај претставе, јер је за њега главно осећање. Склоност ка претеривању је потребна за задовољење захтева нечег чудноватог, сензационалног, узбуђујућег, јер дете тражи узбуђења за своја осећања, а не за своје мисли (Е. Клозе: Детиња душа). — „Даљина и број, величина предмета толико се претерују колико то дозвољавају претставе или изрази који стоје на расположењу, а често пута се речено још и даље појачава“ (В. Вунт). К томе деше има пасебну наклоност за прилике које побуђују грозу пили одушевљење, за дивове или патуљке, зечеве и дивље животиње итд. Најзад открива се још једна склоност ка неочекиваном, изненадном п чудесном“ (Е. Млшеп: Паз Кта, зеп Мезеп и. зетпе Ептаг-