Учитељ

486 Др. Артур Либерт

се може опажати већ и код ученика једног те истог разреда. При вођењу рачуна и при признавању вредности тих естетских момената мора се водити рачуна пре свега и о опреми школа и разредних просторија. Скоро је неразумљиво, да су и зашто су школске просторије опремљене и уређене као затвори и касарне, а не као просторије у којима млади људи много времена проводе и које ипак треба да утичу на њихову душу и расположење.

Додуше нези здравља, те дакле и свему што стоји у вези са хигијеном се поклања велика пажња. Зидари и индустрија воде о томе бригу. Обраћа се пажња на то да сваки ученик има извесну количину ваздушног простора, наиме отприлике 35 кубних метра, да разред не буде ни у коме случају дужи од десет метара, да му висина буде око 3:50 метра, да површина прозора буде у најмању руку '/; површине пода, да разредне клупе не буду све једнако велике, него да буду различите према разним телесним величинама ученика, да школска табла буде правилно осветљена, да свако место добије сунчану светлост (то значи да се мора у једном огледалцету, које се окреће на месту где се ради, видети сунчана светлост), да гардероба буде у ходницима и да за свако дете буде довољан број клозета и места за прање која се могу и која се држе чисто. Уз то дође још и школски лекар и много шта-што друго.

С друге се пак стране не сме занемарити ни утицај уметности на васпитање. И сваким даном се увиђа све више и више колико је важно тако звано уметничко васпитање. То не значи да ми хоћемо да се дете васпита за уметника или за естету. Са уметношћу се тежи да изађе у сусрет дечијој природи и да се пре свега негује и јача тако звана свест и осећање форме. То васпитање за форму не треба да се негује само у правим уметничким школским предметима, у цртању и у музици, оно може прожети целокупну наставу.

Овде ствар стоји слично као и код тако зване философске наставе која такође не треба да се односи и ограничи само на један одређени наставни предмет, него чији дух треба да буде супстрат и да испуњава целокупну наставу.

Вредност уметничког делања се не може довољно високо ценити за васпитање, и место да се дете увек све више и више оптерећава све већим и већим масама знања и чињеница, требало би потпомоћи и пробудити његов уметнички нагон стварања. Главно поље за тај рад изгледа ми пре свега предавање литературе. Само је при томе, разуме се, потребно нарочито пазити да се не западне исувише у филологију. Читање песничких дела треба пре свега да служи томе, да побуди уметничку фантазију деце, и да обогати њихов унутарњи живот. Скоро је за дивљење, како су у овом погледу јаке стваралачке снаге дечије. Дете тежи позоришном претстављању, и схвата позориште, бину и игру у њиховом најлепшем смислу, наиме не само као привид, него као истину и стварност, и оно у игри изграђује себи стварност.