Учитељ

554 Библиографија.

од једнога дана, живот вилиног цвета. Јер сви су изгледи да ће се психоанализа завршити са животом њенога творца. Фројдов културни песимизам запахнут је символиком смрти ове велике глуме. Строга наука и строга философија већ се односе сувише скептично према основама психоанализе; прва због њене ненаучности, друга због њене нефилософности. Од психоанализе ће, по нашем мишљењу, остати само извесна сведочанства за савремену философију културе, за културну морфологију. И извесни потстицаји за савлађивање и превазилажање проблема „бечкога Нарциса“.

Психоанализа је и код нас пробудила доста жив интерес. Било је неких покушаја и нашег „марксизма“ да своју механистичку психологију измири са динамизмом психоанализе. Наравно, безуспешно. Фројдизам ће, навек, остати „тројавски коњ“ марксизма. „Надреализам“, један парадоксални облик диалектичког материализма, пришао је психоанализи тенденциозно; из тога се развио отужни дилетантизам и још отужније снобовство. Због извесне свежине и оригиналности нека учења психоанализе, сиплифицирана, подешена за интелектуални куплетизам салона и улице, шокирала су и многу нашу чесну просечност. И наша „Модерна“ ушла је у флертовања са фројдизмом. Најозбиљније покушао је примену неких начела психоанализе г. Момчило Настасијевић у свом лирском симболизму, враћајући им, својим продубљавањима, њихов пнеуматични карактер. Философска преводна књижевност иначе често несређена и промашена, платила је крвав данак Фројду. Зналачки и објективно расправљали су обилни и сложени комплекс психоанализе мали број стручњака — философа, међу њима на првом месту г. Никола Поповић, професор Универзитета. Он се недавно својим „Предавањима из психоанализе“ афирмирао као њен најбољи познавалац. Друго његово дело из ове области, „Психоанализа“ претставља најзрелију и најисцрпнију студију код нас.

#

Већ прва глава „Психоанализе“, у којој је, врло густо, прецизно, али прегледно, изведено конфлонтирање старих и нових праваца психологије, побуђује на размишљање... Пролазећи кроз најживописније обрте философирања античка мисао открила је начело личности, душу, као гносеолошки фактор, као принцип сазнања. Делфиски мистички императив ухоб, беалттом доминира и у најрационалистичкој фази грчке мудрости. Полет теорије сазнања, који смо, колико јуче, доживели као основно расположење евро-америчке философије ренесанс је тога откривења. Хришћанство, међутим, открива онтолошко-метафизичко начело душе, душе као супстрата човечје личности: душа је овострана највећа истина и највиша вредност. Ове две концепције душевног живота предодредиле су, по нашем мишљењу, све типове западно-европског философирања. Самим тим и сва психологирања до часа, када се психологија јавља као засебни „систем појмова“, као наука. Савремено стање психологије, које у себи збара као никад досад сложене и разгранате интерпретације човековог душевног живота, увек детерминиране духом јелинства и хришћанства, даје чудну и интересантну слику. Наука, која до јуче суверено влада у области сазнања, потискујући, поробљавајући, па чаки разарајући целост човекове личности, декадентно је деловала на оба поменута принципа доживљавања и сазнања. Сциентификација, опште онаучавање и духовних дисциплина изобличило је јелинско разумевање душе у природно-научну психологију, која душу своди на чисто психичка стања („атоми душе“), тражећи њихову каузалну детерминираност у физиолошким процесима. Овај материализам и сензуализам данас је, истина, савладан. И одбачен као попзепз од свих праваца савремене психологије, од духовно-научне психологије.

Али, ова духовно — научна психологија — која покушава да објасни душу душом; која место начела каузалне детерминације уноси много живље и истинитије начело телеологије, принцип смисла;тежи у свом генетичком посматрању да обухвати тоталитет психике; истиче у својој методологији појмове вредности и самобшиности душе, и свим тим живи од религиозно-метафизичке психологије хришћанства — нема смелости да повуче завршне потезе. Напротив, често, и баш онде где је најпотребнија одлучност да се пребаце мостови од душе до духа, | овоз-а, као апсолутнога ентитета и свекључа духовне слободе и реалности, она пада у сциентизам, и по угледу на науку, затвара поново душу у мртав круг каузалитета, мада душевни живот суштином својом значи разбијање те судбоносне заобручености. Отуда и духовно — научна психологија не разликује РтонНсће ол 5еећзсћез. Отуда она сву грандиозну психодинамику развлачи бедним и пустим