Учитељ

ди

Библиографија 553

правоугаоника, рад се продужава овако: Учитељ: Погледајте, има ли број 16 штотод заједничког с бројевима 8 и 2% — Ученица: Има, јер је 2Х 8—16.. И друге ученице то потврђују. Прва наставља: Могле смо једноставно да помножимо број који се односи на дуљину с бројем који означује ширину. Учитељ: Ето, тако сте научиле како се може израчунати површина сваке пачетворине. — И ако писац вели да овај рад може служити за образац у решавању задатака, ми овакво извођење правила не бисмо никад одобрили. Правило је усвојено без правилног образложења, без увиђања зашто се површина код правоугаоника израчуна, кад се дужина помножи са висином. Наведени разлог, да се 8 множи са, 2, јер је толико изишла и површина правоугаоника, није никакав разлог и њиме се не би послужио ниједан добар учитељ.

. У примеру обраде песме „Чешљај ме, чешљај, мајкице“ свршетак такође није добар. После отпевана прва два стиха: Чешљај ме, чешљај, мајкице, не буш ме више чешљала — учитељ жели да деца сама нађу ко је певао ову песму и у којој прилици. Ученице дају разне одговоре: да песму пева девојчица чија је мајка на самрти; девојка која је пред венчањем; девојка која иде у свет да тражи службу. — Да би им помогао учитељ отпева и други део ове мале кајкавске песме: Кам си појдем, кам си зајдем, — Там си добро најдем. — Сад су деца сигурно закључила да мајка није болесна, али су још увек нагађала, да ли се девојка удаје или иде у свет у службу. Учитељ тада. показује слику девојчице која пева ту песму. Ученице одмах примећују да је девојчица и сувише мала за удају и за службу. Најзад једна ученица мисли, да та девојчица иде сваки дан из села у град у школу и том приликом пева ову песму. Ово се објашњење усваја као тачно. А нама изгледа да је неприродно. Зашто да девојчица која се сваки дан враћа из школе кући, при поласку пева: Не буш ме више чешљала! — Деца су сасвим добро осетила да је у питању остављање куће, растављање с мајком на дуже време и да се девојка нада добру (Кам си појдем, кам ви зајдем, Там си добро најдем). Верујемо, да је тумачење, изазвано неприкладном сликом, деловало на спонтане мисли и осећања изазвана код ученица текстом песме — као хладан туш.

Од осталих примера практичног рада „Рањени Црногорац“ (обрада помоћу слике, као део обраде комплекса Црна Гора) и „Бура на мору“ (обрада песме помоћу слика) веома су успели и могу збиља послужити као угледни примери доброга рада. 1

На крају још нешто. Необавештени читалац читајући ову књигу могао би лако пасти у заблуду, да је основна и главна брига нове школе тражење бољег начина образовања. Г. Дефранчески није довољно истакао врло важно настојање садашњице, да од школе створи заиста и васпитну установу. Томе питању требало је посветити више пажње и с теориског и с практичког гледишта. Оно је најважнија. црта педагогике садашњег времена, нарочито практичне.

Књига г. Дефранческог добро ће послужити нашим учитељима за информацију о разноврсним педагошким новим настојањима и у њој ће наћи побуда за равмишљање о новом начину рада у школи. Улогу коју јој је наменио писац, да упути учитеља како ће своју школу преобравити у савремену, она, неће: моћи испунити, јер за такву улога морала би имати друкчији карактер.

Јатодина. | Цветко Ђ. Поповић, проф.

Д-р Никола М. Поповић: Психоаналива — Основна учења Сигмунда Фројда, Београд, 1985 г. — Невероватно брзо и неочекивано психоанализа је постала МодерћПозорћје. У свим земљама, у којима се још увек гаји „љубав према мудрости“ као неки ексотични цвет, она је побудила живи, благонаклони интерес, али и ретко жучне нападе. „Психологија дубине“ (Т!ећепрзусћојогје)' значи, у једном погледу, катарсис и ослобођење од површне и површинске механистичке психологије. И у томе аспекту она је само део оне слободњачке и ослободилачке песме душе, „ослобођеног Прометеја“, испуњене жудњом за собом, за својим ВегасћзеЊззејп (Ојкен), за једном новом културом духа. Као таква, она је само једна строфа марсељезе најновије духовне револуције, певање пуним устима најизабранијих, револуције која раскида окове научно-метафизичког ропства. Али, у другом погледу, психоанализа води паду у ново ропство: у психофетишизам, у један прикривени неоматеријализам, у магију и мит, у пуст романтизам, у мистицизме научнога сујевејра. Необуздана алегореза у научној форми — то је истовремено и победа и пораз психоанализе, раскошни и цветни живот, али живот