Учитељ

Радна школа и стара педагогика 571

закона о животној заједници, по чему та препорука није добра» Кад методика земљописне наставе изискује да се изучавање земље почне с изучавањем завичаја, у чему она греши и претерује» Кад данашња тј. стара педагогика захтева увођење ручног рада, наглашава васпитни утицај ђачких удружења, признаје дидактичкопедагошки · значај школског врта, објашњава вредност ђачких екскурзија, хвали сталну дечју запосленост, одбацује једнострани интелектуализам, допушта употребу наставног биоскопа, сматра самоваспитање као круну васпитања, цени вештине као и научне предмете, осуђује млитавост и мртвило у учитељеву држању, образложава преимућство развојног метода, уздиже учитеља као душу школе — не разумемо довољно зашто све то није добро. Зар стари педагози и дидактичари не признају важност љубавии примера у васпитању, васпитно дејство школске заједнице, корисност школске заједнице и лабораторије, потребу дечјих игара и занимања, пригодно искоришћавање разних догађаја у васпитном циљу» Могли бисмо редом претрести тако целу савремену дидактику и педагогику а да у њој не нађемо ништа бесмислено и сувишно. Али баш и када би се признало да стара педагогика брани заблуде у свом систему, то не значи да радна школа нема својих заблуда, можда много већих и штетнијих него што су данашње. Али то је засебно питање, које треба расправити у засебном чланку.

У критиковању старе педагогике обично се узима на нишан Хербарт, његова психологија и његови формални ступњеви, па се тврди да његов психолошки механизам претставља велику заблуду а његови формални ступњеви, протумачени и разрађени од Цилера, пуст шаблонизам који се не може ничим оправдати. У истини, нико не може порицати Хербарту заслугу да је први уздигао педагогику на ступањ науке. У излагању својих мисли он је правио грешке. Али који је то научник и филозоф који не прави грешке» И Песталоције је био даровит педагог, али је понекад као учитељ чинио у наставној пракси глупости које сада не би учинио ни најлошији учитељски приправник. Хербарт је дао онакву психологију каква је у оно време била могућна. Али његова психологија није једино његово дело. Има код њега и других идеја, много бољих него што су његова психолошка резоновања, и нико не може негирати његов велики утицај на развитак педагошке науке. Што се тиче формалних ступњева, о њима би се могла водити дискусија. Кадгод сам посматрао вештог хербартовског методичара да обрађује лекцију по формалним ступњевима, његова обрада испадала је сасвим добро и складно. Али чим формални ступњеви падну у шаке неспретног предавача, предавање је било комично и глупо. Уосталом, формални ступњеви никад нису претстављали неку велику штету и опасност за школу, нарочито кад се помисли на то да се они примењују, тако рећи, само у свечаним приликама кад учитељски кандидати полажу своје испите; а чим се они сврше, онда се формални ступњеви лепо спакују и оставе у орман као књижевни украс. Учитељи ће