Учитељ

Социјални и педагошки значај испитивања способности 583

тање претежно психолошког карактера, али од њега зависи и треће питање које је претежно социјално-педагошког карактера. Оба та питања морамо узајамно решавати. Помоћ у првоме реду можемо тражити од експерименталне психологије, која је добила велику примену нарочито у Америци. Али ми у вези с тим нећемо прећутати ни замерке извесних научара упућене противу мерења способности и противу експеримента уопште, а довешћемо у везу и методе тих научара у везу са нашим питањем.

Значај експеримента у педагогији истакао је нарочито Ернст Мојман у своме главноме делу!) изложеном на преко 2000 страна. По Мојману, педагошки експерименат није ништа друго него делом примена психолошког експеримента на школску децу“). Доводећи експерименат у везу са осталим методама истиче овај велики педагог ове четири предности експеримента: 1) Експерименат нас присиљава на систематско испитивање чињеница, 2) омогућује нам произвољно понављање посматрања како би га контролисали на спољашњим и унутрашњим условима тога посматрања 3) омогућује нам контролисање резултата појединих истраживача и 4) допушта „заједнички рад различитих испитивача на основу тачног споразума о намери једног покушаја и о методама и помоћном средству истраживања“ .3)

За експеримент су се заузимали нарочито претставници такозване природнонаучне психологије. Међутим, кад је на владу дошла духовнонаучна психологија настала је реакција противу експерименталне психологије, јер нам она по речима Виљема Дилтаја, не може никада прибавити објективно сазнање о вези међу психичким појавама. Зато се јављају нове методе и нови принципи у психологији: духовнонаучна психологија Едуарда Шпрангера, персоналистичка психологија Виљема Штерна, индивидуална психологија Алфреда Адлера, психоанализа Сигмунда Фројда, аналитичка психологија К. Г. Јунга и др.

Шпрангер устаје одлучно противу цепања јединства душевног живота, који је у својој структури условљен нормативним духом, јер су „устројство и чин свакога дела условљени целином, па се према томе и могу разумети само на основу целине.“)

Навешћемо и Јунгове речи из којих се може видети његов став према експерименталној психологији: „.. -·. она настоји да изолује што простије и елементарније процесе који као такви стоје на граници физиолошкога, па да их тако изолиране проучава. Њој је сасвим неприступачан бескрајно варијабилни и покретљиви индивидуални душевни живот, због чега су њена сазнања у основи само детаљ, јер су лишена обимних синтеза. Ко дакле

у Е. Мештап Уопмезипреп 7хиг ет ћгипа 1 Фе Ехрептепнеје Радарогк, ипа #ћге рзусћојогкћеп огипфареп. 2 Аш. Герд 1916. као и у делу; Ађт55. дег ехр. Радавогк (2. ац!. Герла 1920) које чини допуну првог дела

2) Џоп. ехр. т фе ехр. Рад. стр. 42. 5) Н. м. н. стр. 45. 4) Едпага Зргапрег, Рзусћојорје дез ЈисепдаНегз, стр. 9.