Учитељ

582 Констаншин Грубачић

шта да гарантује успех рада. Али као што ћемо видети на то нас упућују не мање и социјални разлози.

Изгледа, бар на први поглед, људи могу само да праве прекор природи што је некога „отесала“ овако а некога онако, што је једне обдарила душевним и телесним лепотама и способностима, а друге не. Често се ти „фаворити“ природе размећу као да је то њихова властита творевина и као да су они једино позвани да овде на земљи живе уз нарочите почасти и привилегије и да шта више имају право презирати оне, према којима је природа била безобзирнија па их послала на овај свет, или са врло слабом спремом, или их је још оптеретила. Има ипак, иако мали број, тих нарочитих фаворита који се истакну као први међу једнакима и ставе се у службу човечанству. То су они ретки, генијални људи чијим се творевинама човечанство храни и подиже. Овде нам се намеће један врло важан социјални проблем, а могли би га отприлаке овако формулисати: да ли је неки човек одговоран што је дошао на свет са оваквим а не са друкчијим психофизичким диспозицијама, а ако пак није одговоран за то, зашто се онда поступа према њему тако као да је заиста одговоран. Могли би се доследно томе питати: са каквим образложењем морају људи сносити последице „греха Адама и Еве“. Али ми се нећемо овом приликом упуштати у филозофирање. Осврнућемо се само једним примером ради јасније илустрације мисли коју смо започели. Павле је рецимо син таквога оца, који је не само сиромашан, него је и морално пропао човек. Природа је вршила своје, и путем наслеђа добрим делом оптеретила Павла. Са каквим правом сада друштво друкче поступа са Павлом, него ли на пример са Петром који је био боље среће» Да ли је Павле крив што је на овај свет дошао са слабим оружјем које би му служило у животној борби. У вези са овим можемо правити комбинације и питати са каквим правом Павле гладује зато што му његов отац није оставио ништа, док Петар готовански ужива у већ додељеном му богатству. Са овим бисмо запали у једну правну теорију по којој би се наслеђено 60гатство осудило с обзиром на наслеђено сиромаштво онога, који сноси то сиромаштво, али који није проузроковао то сиромаштво. Но ми сада нећемо улазити у питање наслеђа са правноморалне тачке гледишта. Нас овде претежно интересује душевно наслеђе као социјално-педагошки проблем. Тај нас проблем може занимати тројако: 1) како да се спречи наслеђивање рђавих, а поспеши наслеђивање добрих диспозиција, 2) како ћемо упознати наслеђене способности у њиховој квантитативној-квалитативној датости и 3) како ћето с обзиром на те способности подесити васпитну делатност и извршити ефикасну поделу рада.

У погледу првога питања, наиме у погледу профилактичких мера у области наслеђа најбољи начин који се може изнети јесте забрана склапања бракова између индивидуа са телесним и душевним недостацима који су наследног карактера.

За нас је овде најделикатније оно друго питање, питање како да упознамо способности које су већ ту, које су дате. То је пи-