Учитељ

600 Милан М. Томић.

Истина одбацује као безумну измишљотину оно што нам за цврчка каже Лафонтен у својој познатој басни „Цврчак и мрав“. Да каткада у природи има односа између цврчка и мрава, ништа извесније; само су ти односи у обрнутом смислу ономе што нам прича фабулиста Лафонтен. -

У јулу месецу, а у загушним часовима после подне, кад остали народ инсекатски, изнурен жеђу, којекуда лута, узалуд тражећи да је утоли на увелом, спарушеном цвећу, цврчак се смеје општој оскудици. Својом риластом сисаљком, као фином бургицом, избуши он један део свога неисцрпног подрума Намештен на једној гранчици неког шиба или грма, а увек певајући, пробуши он чврсту и слатку кору до биљних судова пуних сока тако рећи сунцем „сазрелог“ Имајући своју риласту сисаљку тако загњурену кроз избушену рупу на „врању“, слатко се напаја, непомичан, прибран, сав у дражима слатког „сирупа“ и своје цврке.

Припазимо га неко време. Присуствоваћемо можда невољама неочекиваним. Многи зажеднели околни инсекти тумарају заиста; ти ће најпосле и открити цврчков „бунар“, који одају капања с обода његовог „сантрача“. Зажеднели му приступају најпре с извесном резервом, ограничавајући се да лизућу само изливену течност. Затим ћемо видети, вели Фабр, да се око слатког убода тискају осице, муве, улежи или гице (РЕогНеша аипсшапа [..) и др., а нарочито мрави.

Најмањи, да се приближе бунарском извору, подвлаче се под трбух нашег цврчка, који, добродушник, издиже се на своје ножице и пушта слободан пролаз наметљивцима. Највећи пак, ударајући ногама од нестрпљења, напуне брзо уста, па се повуку и оду да круже по суседним гранчицама, одакле ће се опет повратити још предузимљивији. Жудње се погоршавају, резерве од мало пре постају помамне, нападачке, склоне да од бунарског извора отерају и самог „бунарџију“, који га је и отворио.

И у овом нападу бандита најупорнији су мрави, вели Фабр. Он их је видео да цврчку загризају врхове ножица; изненађивао их је да му вуку врх крила, да му се успузају на леђа и шашоле му пипке. А један дрски мрав допустио је себи слободу, на Фаброве очи, да цврчку шчепа и риласту сисаљку, напрежући се да је из бунарског извора извуче.

ж ж ж Дешава се и људима да намерно или и нехотице буду оклеветани. Па ево из ових открића Фабрових види се ово:

Да истинска сшварност из основа промењује улоге замишљене у чувеној басни Лафоншеновој. Непажљиви просјак, који чак не устукне ни од отимања и пљачке, то је мрав; а вредни радник, који своје сочне") залогаје радо дели с онима који пате, то је цврчак.

1) А не зрна или пак муве и црвиће, како погрешо вели Лафонтен.