Учитељ

604 5 Проф. Николај Лоски

Свет се састоји од створења која ја називам судстанцијалним посленицима. Сваки посленик сам по себи је идеално, тј. вечито надвремено и надпросторно начело, али његова делања образују сферу реалног бића или област просторно-временских, психо-материјалних (или психоидно-материјалних) процеса. За пример супстанцијалног посленика може да служи човеково ја, као извор осећања, жеља и телесних, тј. просторних испољавања њихових; у нижој сфери бића електрон, као извор делања привлачења, одбијања и кретања, такође је супстанцијални посленик.

Лајбниц је то назвао монадом што ми зовемо супстанцијални посленик. Међутим, одмах треба истаћи корениту разлику између учења које ми развијамо и лајбницијанства. Сви раелни процеси: осећања, жеље, привлачење, одбијање итд. имају сформиран карактер: они се остварују саобразно идеалним принципима, тј. саобразно принципима структуре простора, времена, броја итд. Дакле, супстанцијални посленик остварујући своја делања и потчињавајући их набројаним формама, јесте носилац тих идсалних форама. Али идеалне форме, на пример, број, истоветне су за све посленике; из тога следује, да супстанцијални посленици нису издвојени један од другога, већ да су делимиано истоветни: као

носиоци стваралачких радних сила они су самостални један према другом, а као носиоци истоветних форама они се стапају у једно створење. Разуме се, то је само апсшракшна истовешносш. Међутим она даје структуру света, која се на коренити начин разликује од оне како је ову Лајбниц замислио. Његове монаде „без прозора и врата“ биле су потпуно свака у себе затворене; између њих била би могућа само сличност, али не истоветност. Многи филозофи претпостављају да супстанције, будући свака самосталан центар делања, нужно морају бити тако развијене једна од друге. Међутим то је нетачно. Спајајући лајбницијанско учење о монадама као супстанцијама, са учењем о идеалним начелима у духу платонизма, могуће је схватити свет као систем посленика с једне стране супстанцијално самосталних, а с друге стране посленика који се стапају у једно биће, услед чега је између њих могућа тако тесна заједница, као на пример интуиција, тј. непосредно духовно гледање бића једних и делања других. Такав систем света, који се састоји из множине слободних самосталних и уједно с тим исконски једних начела, не може сам бити извор свога бића: он се може замислити само као Божје стварање. У овом систему сваки супстанцијални посленик је имдивидуум, ТЈ. јединствени оригиналан и незаменљиви елемент света који има своје нарочито место и значење за цео свет; оригиналност индивидуума изражена је у идеји Бога о њему и сачињава његов идеални позив.

Апстрактна једнакост је услов за заједничку делатност индивидуума, не прејудицирајући садржај ове делатности и не предодређујући да ли ће однос између њих бити однос љубави или непријатељства. Уколико је однос између посленика непријатељски и има карактер антагонизма и узајамног ограничавања, утолико је