Учитељ

566 Д-р Драг. Ђ. Петровић

ставу према учениковој способности. Сваки дух има своју особеност, и не могу се наћи ни два детета која би се могла васпитавати на исти начин. Ученик не може читати са задовољством књиге које не разуме, као што су Соломонова песма, Мојсијеве књиге, Писма новог тестамента и др. Поред писања васпитаник треба да учи и цртање, јер је оно потребно човеку у многим приликама а нарочито на путовању. Цртежем се може више изразити и објаснити него дугачким описивањем. Путник наилази у путу на зграде, машине или ношњу, и о свему томе може направити скицу која му лако омогућује да у својој свести задржи јасни претставу о тим стварима, или пак да је другом саопшти онако како речима и описивањем не би могао учинити. Не тражи се овде да ђак буде сликар већ да претстави предмет каји му се налази пред очима. Што се тиче знања језика, оно се не добија учењем граматичких правила већ директном конверзацијом с учеником. Дечје мисли су по природи несталне, и не могу се дуго задржати на истом предмету. Њих везује само оно што, је ново. Дете је радознало, и воли од свачега да окуси, али му се све брзо огади. Само у променама и разноликостима може оно наћи задовољство Васпитаник мора схватити корисност онога што учи; он мора увидети да знањем, које је задобио, може извршити нешто корисно што раније није могао, те тако да осети преимућство над онима који немају то знање.)

Зар нису ове Локове мисли о телесном васпитању, о интересу и чулности у настави, цртању као наставном средству, директном учењу страних језика, и практичности наставног градива тако савремене да их ни најортодокснији заступник нове школе не може обићи» |

И Русо у свом „Емилу“ налази да не треба учити речи и књиге већ ваља посматрати ствари и природу. Сматрајући рад за најплеменитије људско занимање, он тражи да свако дете научи неки занат, а најподеснији занат за Емила је столарство. Знање се не сме заснивати на вери и ауторитету већ на радњама и личном посматрању. Дете није човек у маломе већ биће своје врсте. Васпитачева је дужност, не да прича и показује, већ да ставља васпитаника у такве прилике у којима ће он сам откривати истине, у којима ће сам мерити, бројити и поредити ствари. Најбољи пут да нешто добро урадимо у васпитању јесте тај да ништа не радимо. Дете ће се само најбоље развијати. Емил не чита књиге већ проучава самостално природу, ради што му се свиђа, а рад му је исто што и игра; он учи и зна мало али темељно, јер се удубљује у ствари. Ако пак мора читати неку књигу, то може бити само „Робинсон Крусе“, дакле роман о оном јунаку који самоучки ни од чега производи творевине које му задовољавају животне потребе. Природну радозналост дечју не смемо задовољавати саопштавањем готових чињеница већ је морамо

потстицати на самостално истраживање. Васпитанику се не предаје

8) Јоћп Госке, бедапкеп пшђег Ргасћипг, 5. 219. и. м.

дасака.