Учитељ

Још о глобалном методу 645

поделе речи на слогове итд. У сваком случају деца би схватила каква је функција појединих слова у речи као целини и с правим а не са спољашњим интересом (тј. само лако) усвојила би азбуку и слагање речи, а тако исто и брзо би научила читати у правом смислу те речи, тј. смишљено читати, схватајући одмах реч као целину и одмах из ње ишчитавајући мисао (без непотребне „репродукције акустичких слика“ при брзом читању у себи). Уосталом брзина у настави сама по себи с тачке посматрања глобалиста нема никакве важности. Духовни рад који савлађују деца у правилно постављеном глобалном методу и квалитативни резултати који се њиме постижу у читању, имају толико вредности да се за њих може жртвовати неколико месеци школскога живота.

Такав глобални метод није нешто што је изоловано у савременој педагогици, већ следује из свих принципа тако званог „новог васпитања“, које пре свега тежи да васпитање и образовање буде духовни процес у коме дечја оригиналност и спонтаност неће бити уништени механизмом, већ у коме ће напротив дететова личност расти и јачати његова слобода схваћена као стваралачка снага. Из истог принципа следује и захтев савремене педагогике да се детету које ступи у школу, и које се до сада у породици или забавишту само играло, рад не натура одмах као проблем, већ прво презентира у обљику игре тако, да дете само активно и спонтано савлада игру у корист рада. С тим мора да рачуна већ и сам дечји врт и задатак дечјег врта (забавишта) налази се у томе, да тако организује дечју игру да се у њој „огледа будући рад“. На основи овога савремена дидактика захтева да се „граматика“ у ширем смислу ове речи (тј. систематско учење елемената појединих одељака знања) не даје детету одмах, већ тек онда када у припремном, „епизодичном“ течају дете стекне искуства и самостално приђе проблемима које „граматика“ мора да објасни. Тако се и оправдава сада од свих прихваћена структура основног наставног течаја као „глобалног“ течаја, тј. течаја који није још потпуно издељен на поједине „предмете“. У вези с овим „интерес“ се више не схвата као пасивна радозналост до које се долази спољашњом очигледношћу, већ као свест о проблему и вољи да се самостално реши ова преживљена проблематика. Напослетку и „конкретно“ није више оно што је приступачно спољашњем опажању, већ на пример оно, што је везано са дечјом активношћу, с његовим „прагматизмом“, тј. то у чему дете види своју непосредну корист и што оно може брзо да „пусти у оптицај“ у своме дечјем животу. Ја не могу овде да се задржавам на свему овом у појединостима, тим пре што сам све то до ситница изложио у својој цитираној књизи, која ће се, надам се, ускоро појавити и на чешком језику. Овде сам навео своје мишљење укратко зато, да би одговорио на Ростохарово питање и уједно показао у чему се налази главни мотив „глобалиста“, иако овога они увек и нису свесни. О овим мотивима може да се дискутује, али они се не могу игнорисати како то чине у суштини сви чешки критичари глобалног метода