Учитељ

644 = Сергије Хесен

само од случаја до случаја, а не с предумишљајем и систематски, и зашто с њима треба почети тек онда када су се деца сопственим напрезањима навикла да схвате смисао текста, ја за ово не видим никакве разлоге“ (37). Ово карактеристично питање је јединствено место у свој Ростохаровој књизи где он јако прилази "проблематици глобалног метода, али у исто време и да отворено призна његово несхватање. Ми ћемо покушати да дамо одговор на Ростохарово питање, који ће одмах сав спор о глобалном методу превести на други терен.

Глобалисти стварно хоће да сами ученици (а не да понављају оно што им учитељ покаже) дођу до анализе речи на њихове саставне елементе, тј. да би ова анализа била одговор на питање које се већ појавило код ученика, а не да им се да готов одговор пре него што су ученици преживели проблематику која се тим одговором решава. Овај оснозни принцип, који се неуспешно назива „новим васпитањем“, стварно не може да се ишчита из психолошких огледа, тако исто као и што се и психолошко не може добити из физиолошког, али се он може наћи још чаку Русоа који и до сада за решење актуелних педагошких проблема даје много више него сва експериментална психологија, из простог узрока што и ученик и учитељ учествују у педагошком процесу не само као физиолошка и не само као психолошка бића, већ као бића у првом реду духовна, те је без филозофије и немогуће решавање ма кога важног педагошког питања'). Као што превремена настава у ходању, говору, моралу итд. истискује духовно механичким у адекватним функцијама човекове делатности, тако исто и превремена од стране учитеља натурена анализа доводи у процесу читање до триумфа механичког над самосвојним и духовним (тим што се често нетачно назива „стварањем“), зато за правога глобалисту „аналитички метод“ Ростохаров у суштини мало се по чему разликује од гласовног метода. Глобалиста хоће да деца из свога сопственог искуства искоришћавања штампане речи у своме дечјем животу сама примете постојање у различитим речима истих елемената који се понављају, да поставе себи ово питање о истоветним елементима речи, да осете и преживе проблематику која сету скрива, и да тек онда добију од учитеља одговор на ово питање у виду систематског излагања азбуке,

1) Ограниченост и застарелост Русовљеве теорије мени је добро позната и ја сам то показао (уосталом ја сам истакао и „вечиту младост“ његове филозофско-педагошке проблематике) у својој књизи „Основне педагогике“, чије је прво руско издање изашло још 1923 г. Ја себи дозвољавам да се и даље ослањам на ову књигу, која је преведена на српски, пољски, бугарски, латишки језик, а у одломцима на немачки и италијански, иако знам, да чешки педагози, и поред свега свога русофилства (словенофилског или совјетског), принципијелно се држе Козајса поп Јерип!. Међутим њима би баш у питању о глобалном методу знање руске педагошке литературе донело нарочиту корист Страсне пољемике и оштра подела учитеља на два табора (глобалисте и неглобалисте) постојала је у Русији равно пре 25 година, и од тога времена у руској педагошкој литератури се накупило велико искуство, које на пр. јако користе пољски педагози.