Учитељ

Михаило Јовић 769

Утисак је овога говора био силан и дубоко узбуђење захвати сва срца. А кад у тренуцима одушевљења Даворин повиси глас и рече: да Светиње ваше ми не само да поштујемо него им се клањамо; јер слава ваша и наша је! Ваше невоље и наши су боли; Јер крв није вода!“ — тада не би ока, које није засузило. И сам Даворин био је дубоко узбуђен. У записнику ове учитељске скупштине, поводом овога стоји забележено: „Говорник још више узбуђен са сузним очима и грцајући од узбуђења наставља говор. Скупштина се утишала и само узбуђена срца бију у грудима, а очи испуњене сузама дају видљиве знаке братских осећања“.

После Даворина говорио је стари учитељ Милан Кобали, а обојици потом отпоздравио је Михаило Јовић. Једним говором пуним топлине и одушевљења, он је поздравио први долазак браће хрватских учитеља. Понесен одушевљењем, он помену да су Срби и Хрвати исте крви и језика, окружени заједничким непријатељима и упућени на заједнички рад:..

Али право откровење било је тек после свега овога. Оно се јавило тек на Мишарском Пољу, где су учитељи по завршеној скупштини, уз учешће народа из околине, приредили свечани помен изгинулим јунацима у славној битци на Мишару 1 августа 1806 г. кад су Срби под командом Карађорђа победили велику турску војску, којом су командовали Сулејманпаша Скопљак, Синан-паша, Кулин-капетан из Босанске Крајине и други.

Овај помен одржан 9 јула 1892 г. на Мишарском пољу сасвим спонтано добио је карактер једне велике народне свечаности, која је код свију присутних, а нарочито код Хрвата оставила неизгладив утисак. Ту су Даворин и остали хрватски учитељи први пут видели народ Србије и имали прилике да осете душу његову. Ту се било слегло цело Поцерје и знатан део Мачве и околних срезова. Унуци су били на ономе месту, на коме су дедови пре толико година одржали славну победу у једноме од пресудних бојева првог устанка, која је инспирисала учитеља и песника Милорада Петровића — Сељанчицу, те је спевао своју песму:

„Над Мишаром стогодишњи оро кружи и шестари

Гледа старо разбојиште и сећа се дана старих

Кад је кано тиче мало, у првоме лету своме

Купо своја млада крила по Китогу зеленоме.“

Када Даворин виде ту живу снагу народа, кад чу онај милозвучни говор и виде ону живописну “ч неизгладиву слику младости и лепоте, њему као да паде копрена са очију, он скиде капу и рече:“

„Ја сам уверен да ће овај народ донети свима нама слободу!“

Овај одушевљени дочек Хрвата на Шабачкој учитељској скупштини нашао је свог одзива јер је био искрен. Поводом овога Филиповић је писао нашем Главном одбору писмо у коме је позивао србијанско учитељство да врати посету хрватским учитељима приликом њихове скупштине у Загребу у дане 924, 25 и 26 августа 1892 године. У једноме пасусу тога писма позивају

Учитељ 49