Учитељ

770 Милутин Станковић

се српски учитељи „да војују против заједничкога непријатеља и против свих оних који међу нас желе засијати раздор и неслогу а све на туђинску непријатељску корист.“

На овај позив кретоше из Београда у Загреб 14 учитеља и 3 учитељице из Србије: међу њима Михаило Јовић, Јанко Веселиновић, Дим. Путниковић, Мих. Сртеновић и други. Приликом отварања скупштине у Загребу, Јовић је у име наше делегације поздравио скупштину почињући говор овим речима: .

— „Дошли смо да још јасније покажемо како се радујемо слози и заједници браће учитеља једног народа са два имена.“

О односима Срба и Хрвата Јовић је тада рекао ово: „И ако имамо две руке, једну леву а другу десну, опет ниједан паметан јунак неће отсећи једну да би му се друга што више развила; јер је уверен: да ће отсећи и оној другој најјачег помоћника, а организму нужну одбрану у борби за опстанак и зна да би без једне руке остао вечити богаљ. Ово поређење учинио сам да би боље схватили будући положај нашег народа са два имена и да би имајући ово на уму вечито тежили срећи и напретку Срба и Хрвата. Ко жели пропаст Срба тај хоће и пропаст Хрвата; а ко мисли да уништи Хрвате, он уништава и Србе.“ При повратку србијанских учитељу на Загребачком колодвору било се скупило неколико стотина хрватских учитеља и учитељица поред других редова грађанства. Наш Јанко, кад виде толики свет, одушеви се и запева на сред колодвора својим лепим гласом: „Боже братимства љубави и слоге.“ Његов глас као да наелектриса масу — стотине гласова, цео колодвор прихвати песму и громки узвици:

„ЖИВЕЛА БРАЋА СРБИ“, разлегоше се на далеко.

Испраћај беше претворен у бурну манифестацију српскохрватског братства.

Тада дубоко узбуђен тамошњи Србин Сима Лукин-Лазић приђе и пружи руке Јанку и Јовићу и реће:

— „Честитам Вам браћо! Ја сам се преварио! Мислио сам узалуд долазите, ништа нећете учинити, а сад видим да је Ваш успех велики. За толике године овде се није смело викнути „живили Срби“ или ако би се викнуло не би остало без сукоба а Ви дочекасте да то кличу сами Хрвати.“ У овоме духу Јовић је радио целог свог живота и после рата, већ у дубокој старости, сатрвен ратним патњама, и другим ударцима судбине, он наставља рад пропагатора југословенске мисли.

Године 1920 18 јула, он у свечном броју Народне просвете који је издан у спомен конгреса удруженог Југославенског учитељства пише уводни чланак у коме се, иако је онда држава носила назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца обраћа учитељима са речима:

Учитељи Југославије,

После страховитог и дугог рата, после толике силне проливене крви, после пропасти толиких царевина и преврата целокупног друштвеног и економског живота; после свега тога поди,