Учитељ

Михаило Јовић 771

гните високо заставу нашег народног јединства, проповедајте љубав према сва три имена, омилите и деци и народу нашу дивну Отаџбину.....“

На седници Главног одбора 24 априла 1921 године Јовић је изабран за претседника Главног одбора Југословенског учитељског удружења а 1922 године претседавао је Учитељском конгресу, који је у септембру исте године одржан у Сарајеву. Ускоро после овога, 26 октобра 1922 године Јовић је на седници извршног одбора заблагодарио друговима на поверењу и изјавио да му старост и личне прилике спречавају да се даље посвети пословима Удружења онако, како налази да у том времену треба радити. На сва наваљивања другова да оставку повуче, он је остао постојан. То је био његов потоњи растанак са Удружењем чији је био духовни родитељ и вођ кроз читаво пола столећа.

Овде је потребно и неопходно учинити једну опаску, која потврђује да признање борцима бар на гробу ниче.

Јовићев ауторитет на учитељском конгресу у Сарајеву био је од великог утицаја на све, који су у великом броју присуствовали овом конгресу. Ја лично не памтим говор, који је изазвао веће и искреније одушевљање за нашу општу народну ствар но што је то учинио говор старог Јовића на конгресу у Сарајеву. У нашој јавности после рата тешко да се чула тачнија реч, која би у јачој мери глорификовала идеју нашег народног и државног јединства, но што је био овај говор Мих. Јовића у Сарајеву, којим је он своју мисао остављао као аманет младим нараштајима на завршетку свога живота. Због свега тога може се сматрати да је он овом приликом вршио не само сталешку но једну народну и државну мисију, Па ипак, ускоро по повратку из Сарајева, место награде и признања за све ово, Јовић је стављен у пензију по старом закону, иако је требало још врло мало времена па да ступи на снагу нови чиновнички закон. На тај начин, Јовић је после толико година апостолског рада, остао с мањом пензијом чак и од знатног броја учитеља несловенске народности, који су стекавши право на пензију били остављени да буду пензионисани кад нови закон ступи на снагу.

У дубокој старости ово је, ето, било званично признање Јовићу за сву његову предану службу народној мисли, коју смо раније поменули. У овоме погледу сличне је судбе са њим био и стари Даворин Трстењак, најсветија појава у редовима хрв. учитељства. Повлачећи се од активног рада у Удружењу, Јовић је до смрти своје радио на школској књижевности, а слободне часове проводио у кругу својих старих другова учитеља.

Као човек, Јовић се одликовао на само даровима свога ума но и безграничном добротом своје душе. Та безгранична доброта, љубав према људима и филозофско схватање живота огледали су се у његовој питомој нарави, благом опхођењу с људима и ведрини и веселости његовога духа, што је привлачило људе и у дубокој старости од њега стварало центар друштва у коме се находио.

498