Учитељ

778 Милић Р. Мајсторовић

Прва им је заједничка тачка обожавање расе. Бог се открива народу само у његовој историји и у границама његове територије. Не постоји персонални Бог. Божанство живи и умире у сваком ч0веку. Персонални Бог је старојеврејски појам, који су хришћани позајмили из старога завета. То је унижавање и изопачење правога схватање Бога. Заједничка тачка свима овим струјама је негативан став према хришћанству, јер је учење у Новом завету тврђењу нових паганаца немачких смеша религиозних претстава разних народа, разних епоха и раса и зато њега не може да прихвати дух немачког народа. „Распети аскет“, пише у „Рајхеварту“ гроф Ревентлов, Бог је стараца, болесних и слабих. Немачка ће васкрснути у име и под знаком старог симбола живота, а не у име Голготе — симбола смрти. Али већ у степену непримања хришћанства ова се учења јако разилазе. Једни прихватају четири Еванђеља Исуса Христа, која примају аријевци а одричу само стари завет и апостолске посланице. Друга пак одбацују сав Нови завет. Тако исто је различит став и према Лутеру. Једни у Лутеру виде претечу „Волунтаризма“ и „антиримског духа“. Други га у целини одбацују, као „одржавача идеје првородног греха“, која претставља „увредљив појам за аријевце“ јер је чисто семитског порекла. Разилажења међу новим паганством врло су велика и оштра иу низу других питања. Нови паганци су једнодушни само у одрицању и зато ново паганство мучно да је опасан противник католичке и протестанске цркве. Али велику опасност за њих претставља мноштво посталих религиозних секта. По попису од 16 јуна 1933 године, само је у Хамбургу било 394 различите религиозне секте, од којих је 214 постало за време од 1925—19833 г. Истина, само је једанаест ових секта бројало преко 1000 чланова.

Из овога се јасно види, да је ново паганство у Немачкој стварно претрпело једну велику дисолуцију и да се у њему не може назирати неки велики идеолошки покрет, коме би Немци

требали неизбежно да следују. Б.

СЛОВЕНСКИ ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД

В. А. Манов

— Од Милића Р. Мајсторовића —

У породици савремених бугарских писаца, др. Манов заузима једно од првих места. Крупно педагошко име стекао је својом великом и истрајном радљивошћу која га и данас не напушта. У овом кратком чланку ми немамо намеру да пишемо потпун педагошки портрет нашега писца, већ хоћемо само укратко да прикажемо оне

његове радове који су нам били при руци и да на њих скренемо