Учитељ

В. А. Манов 779

пажњу наших читалаца. Кратак поглед бачен на целокупно стваралаштво нашега писца казује нам, да се он бавио и теоријом и праксом образовања и да је у својој личности здружио два лепа својства: бити добар теоретичар и добар практичар.

Др. Манов је, по потреби бугарске школе, првенствено писао педагошке уџбенике. Један од првих је „Теорил на вљзпитанието“ (1925). У том спису аутор је третирао педагогику као науку о васпитању и образовању човека као члана друштва; педагогика изучава човека који је објекат васпитног утицаја, да би развиће човека у одређеном циљу и под спољашњим условима било свесно и да би се он формирао у „идеални човеков лик, као друштвена личност“. Зато педагогика постављајући „принципе, начела и средства васпитања с обзиром на друштво“, има да изради један систем васпитања и образовања савременог човека“. Пошто педагогика расправља о појму, циљу, условима, облицима и средствима и методама васпитања, то она претставља „дедуктивну науку“, јер „полазећи од васпитних циљева она излаже принципе на којима почива васпитање и извлачи средства за постигнуће главнога задатка“. Излажући историски преглед васпитних циљева, наш писац стаје на то гледиште, да је „проблем васпитног циља још отворен“ и да „његово решење зависи од тачног схватања циља човековог живота“. Он је отсудно противан да се за васпитни циљ узима нека друшвена класа али установа. Васпитни циљ не може се извести ни из самога развића индивидуе. Тај се циљ може формулисати једино овако: циљ је васпитања „да у личности развије вољу, да створи васпитаника способним за схватање живота око себе и да његов индивидуалитет узме што је могуће веће учествовање у друштвеном животу“. Тако се др. Манов зближио с оним педагошким струјама које процес образовања и васпитања схватају као индивидуално и социјално дело.

У својој Теорији наставе (Теорил на обучението — Дидактика, Ш изд. 1925), која је тако исто упутство намењено учитељима и студентима педагогике, наш писац логички наставља свој педагошки систем започет у „Теорији васпитања“. Теорија наставе постала је из ауторевих предавања о проблемима дидактике, која је он држао као лектор на Софиском учитељском институту и садржи излагања о настави и циљу наставе, о теорији наставног плана и програма, о теорији недељног програма и о теорији наставног метода и условима наставе.

Методика наставе основних школа. (Методика на обучението вђ пђрвоначалнитђе училица, Ш изд. 1927) плод је дугог пишчевог посматрања развоја методике основне наставе у Бугарској и служи као треће пишчево дело у коме се углавном завршава његов педагошки систем. Од теорије васпитања, преко теорије наставе на праксу основне наставе. Настава, по аутору, садржи у себи теориску и практичну страну. Дидактика као теорија наставе испитује и систематизира основе на којима се настава изграђује, а методика наставе појединих предмета показује како се дидактички закони, правила и научни ставови примењују у настави