Учитељ

Библиографија 809

има свакога да увери „да вриједности ниву сентименталности“ а „у школи треба да се роди човјек, треба да се оствари дјелотворна заједница која је изнад колектива и индивидуума“ (27). Стога се школа не може да поводи за вадашњим друштвеним хаосом „нето „треба да предузме водство код рјешавања актуелних проблема. Друштво треба школу можда више но школа друштво“ (27). Али школа не може остати у свему ономе што је до сада била, па и питање школске дидактике своди се на то: „како ћемо изазвати што већу и што активнију сурадњу у разредима“, тј. „метода поучавања иста је као и метода учења и самообразовања“ (29). То се своди на став да је „активност ђака образовно средство“ а „самообразовање је циљ те активности“ (30). Тако се зближавају: наставник, ученик и „културна добра“.

Техника учења, по писцу, није неки „засебни придодатак уз сваки поједини предмет“, већ „саставни део наставникова поучавања“, зато наставник мора не само ученика да научи нечему, већ, да га научи „како се учи“ ну школи и код куће (32). За овим говори о психологији мишљења, интереса, пажње, памћења. Кад је реч о Херберту, наш писац каже: „Хербарт није схватио мишљење као слободно психичко збивање, већ га је униформирао и. статизпрао према захтјевима своје метафизике и педагогије“ (34) и „Хербартиви ступњеви вриједе више за мишљење као „досјећивање“, у ком се осјећа подвртавање ауторитету неких рационалних, а можда и културно-социјалних императива. Ти ступњеви су скројени за сувише „чист“ и преузак интелекат, да би могли обухватити све мисаоне типове у покрету. Према томе, сметају и индивидуалнијем поступку, а и интимнијој сарадњи наставника и ученика“ (37). У закључном поглављу ове најуспелије књижице Минервине библиотеке „Нова педагогија“, г. Ткалчић се изјашњава за став, да наставник није ни тренер, ни укротитељ, већ „вођ и предњак на мучном путу до Човјека“ (56).

Рг, Ег.. Нду — Мапа: Охдојп; дотом! | пазваја и рмгоф, Гастеђ 1984, 8. 80, уфг. 64, сепа 15 Фр. Јудауаб »Мштегуа«. — Један од првих и свакојако први југословенски протагониста школа на ваздуху је пок. Сретен Аџић чије је дело „Пољска учионица“ изашло тек 1924 и које је ради његове особите важности издало Минист. народ. здравља. Поред Аџића било је још неких наших теоретичара оваквих школа, па се сада јавља и г. Мандић .као један од њихових присталица и апологета. После увода у коме се одаје донекле правда, Хербарту, писац приступа кратком, на жалост, псувише кратком излагању „важнијих педагошких струја садашњости“ (5—18). „Узгајање и поучавање у природи“, наравно, „није сасвим нов захтјев“, почеци његови се налазе код „Грка и Римљана“, тде се настава вршила „вани у природи“ (13). Средњи век у овом погледу није за природу „имао смисла“ (14). Тек стварно од Русоа истиче се девиза „натраг ка природи“ (15). Природа је главна Емилова књига. Доцније је било педагога који су по угледу на Русоа тражили враћање у природу, али не из Русовљевог мишљења о култури, већ више из хигијенских разлога, под утизајем повећања туберкулозе и др. болести код деце. За овим писац укратко приказује васпитне домове у пољу (Ц. Реди и др.) који су интернатски уређени (19—86). Разуме се, да и овај покрет заслужује читаву велику књигу, која би описала његову теориску подлогу и организацију, са њиховим разним варијацијама. Одељак о школама у шуми (87—40) товори. о оним школама које су. „основане из хигијенско-педатошких разлога“.

За нас Југословене је од нарочитог интереса шумска школа у Загребу (у Тушканцу) (43—67) и њој је стварно требало и, посветити целу ову књижицу. После уједињења „Затреб се силном брзином развијао“ и „пучанство се подвостручило (43), па наравно и ученици. Школе су постале пренатрпане и поред велике активности Загребачке општине да подигне што већи број школских зграда (44), те није ни чудо што се туберкулова међу школском децом ширила у великој мери. Под утицајем поражавајућих. здравствених чињеница, писац ове књижице отвара шумску школу у Загребу по дозволи. Минист. просвете и то „за слабуњаву и анемичну дјецу (46). Школу прихвата радо и Банска управа и Хигијенски завод и општина, У овој школи настава се „врши на ливади, за врућих дана у шуми, а за кишовитих у згради код, отворених прозора, док се зими у соби ложи, али су прозори цијелог прочеља с јужне стране за сунчаних дана широм отворени“ (46). Ту је укратко изложен и методски рад. Наша је жеља да уважени г. Мандић у једном већем спису изложи идеолошке п организационе основе ове школе и сав њен досадашњи рад, па то