Учитељ

Критичка размишљања о радној школи ||

годити, а сигурно би се и догодило, да он никад и не изабере ону материју, која би му била потребна за његово образовање. Тако би се у његову духу створила кобна празнина због које би храмао целог живота. Једном изабрано градиво ученици радне школе имали би да уче, по мишљењу неких писаца, у виду слободних конференција, на којима се читају реферати, пишу записници и води слободна дискусија, а све у духу принципа колективности и слободног развића пуне васпитаникове личности. Нама све ово изгледа врло неозбиљно. Овај „слободоумни наставни метод“ најбољи је начин да се ништа темељно и солидно не научи. Тим методом стварају се, кажу, добри критичари и говорници. Али шта ће нама говорници» Друштву су потребни људи који умеју да ћуте и раде, а не брбљивци који само причају а ништа не стварају. Критичари» Какви критичари могу бити деца која још не умеју да мисле» Требало би присуствовати само једној седници каквог литерарног ђачког удружења, на кој ученици воде дискусију о неком питању, па добити јасан појам о свој шупљини, пристрасности и задртости тих дискусија. Ја бих хтео да видим те реферате, те записнике и уџбенике које састављају јадни празноглави малишани. Можемо унапред бити уверени да су сва та њихова „сочиненија“ скроз неписмена, површна и погрешна. И ко најзад има користи од свега тог шкрабања — онај који пише реферат или они који га слушају» Ми већ знамо како ученици слушају и схватају мисли које њихов друг чита на часу. Највећи број слушалаца немарно зевају или се играју мухама, ако већ нису · духовити да референта заспу својим паметним или глупим вицевима. У својој незаузданој слободи, ти безобзирни дерани не устежу се да и самог учитеља узму на нишан својих враголија. Кад могу да га зову по имену, као да су заједно одрасли, зашто онај, који је иза његових леђа, не би могао да му „прави дуг нос“ и да му се кришом ругаг Јер његови ученици могу седети како хоће и где хоће. Али оставимо то на страну. Нешто овде није разумљиво: зашто то досадно слушање ученичких реферата више користи ученицима него слушање жива учитељева причања. Као оправдање износи се начело колективне активности. Али ми наглашавамо да до сада никоме није пошло за руком да докаже да је колективно стварање плодније од индивидуалног. Нешто разумно може човек створити само онда кад се изолује од друштва и повуче у себе. Ако би гомила имала да решава један проблем, ђак јаче интелигенције ипак би на крају узео иницијативу у своје руке, док би остали његови другови каскали за њим. У сагласности са овим идејама, не може се ни учитељима допустити таква слобода да раде у школи без икаквог плана и програма, чак и кад би сви били педагошки капацитети првог ранга. Природа људска увек је у могућности да се превари. Ко ужива неограничену слободу, тај стално лебди над искушењем да је сваког часа употреби на зло. Какво нам јемство може пружити један наставник да ће увек изаорати оно градиво које је најбоље и најпотребније, и да ће га обрадити онако како је најправилније и најкориснијег ИМ настав-