Учитељ

Душан Велимировић 43 КУЛТУРНА ИСТОРИЈА Прва школа у Црној Гори

— од Аушана Велимировића —

Тешко је схватити прилике под којима су Црногорци живјели, налазећи се између двије непријатељске државе: Турске и Млетака, касније и Аустрије. Са првом Црногорци су били у вјечитој борби са пушком и ножем, док су друге двије непрестано радиле да Црну Гору ставе у своју интересну сферу и политичку зависност. Поред тога, племенске свађе, сиромаштво земље, непрестане крвне освете, оскудица у најпотребнијим животним условима, онемогућивали су становништву пређашње Црне Горе, да дођу до изражаја способности његовог духа. Све душевне и физичке силе и способности, Црногорци су били сконцентрисали у одбрану најосновнијег животног принципа: самоодржања. И душевна и физичка способност огледала се у стварању услова за одржање саме народне егзистенције. Али и поред оваквог стања, ипак се душевна активност Црногораца није искључиво манифестовала у самом довијању ратне вјештине; она се понекад испољавала иу изграђивању духовне народне културе. Акумулирана духовна народна снага наилазила је на потстицаје, те се, било преко појединаца било преко генерација, испољавала у стварању народних културних тековина. Ове културне вредности не могу се односити на богзна каква материјална добра, већ се овде могу разумјети духовне вриједности. У животу овог дијела нашега народа најбоље се може утврдити, да писменост, иако је главни, није једини услов за усвајање националних културних добара и оспособљавања за сарадњу на изградњи тих добара и вредности.

Погрешно је мишљење да су идентични појмови: писменост и литерарно васпитање народа, а још више писменост и култура. Иако у Црној Гори није било ни једне школе до 1833 године, ипак се за Црногорце не може рећи да су били без културе. Тако, на примјер, за народ који је створио онако дивну народну умотворину, изражену у многим облицима: пословицама, изрекама, загонеткама, мотивима ручнога рада, а особито народним пјесмама, мора се признати да је имао јачу духовну културу. Кад се овоме додаде да је тај народ имао пречишћене појмове о Богу, односу чланова у породици, друштву и држави, и да је очувао народне традиције, онда је погрешно мишљење да је био без литерарних и културних елемената. Јер, гдје су очуване народне традиције, и гдје се у њима још живи,ту народ заиста није без литерарног васпитања и, што је најглавније, није без доброг литерарног васпитања. Тај народ има у основи и здравији естетички укус и био би према томе и примљивији за блага народне књижевности но многи наши читалачки кругови. Јер прелаз је од народног предања к „Смрти Смаил-аге Ченгића“ и ка „Горском вијенцу“ много природнији но од наших дневних листова к овима“ — како каже М, Шевић у свом спису „Образовање и просвећивање“.