Учитељ

44 Прва школа у Црној Гори

Неправо се чини Црногорцима ако се о њима мисли да су само ратничко племе коме рат чини највеће задовољство, јер је доказано да нема ни једног дијела нашег народа, у коме је жеља за знањем, школом и науком више развијена него у Црној Гори. Довољно је нагласити три документа, који ће најјаче илустровати напоре духовне стваралачке снаге Црногораца још из далеке прошлости.

1) Најстарији спис српске књижевности (Житије и похвала св. Владимиру) написан је у Ц. Гори при крају Х! или почетком ХП вијека;

2) ЈЉетопис попа Дукљанина, писан у почетку ХИП вијека такођер је поникао на црногорском земљишту. Састављач овога тако занимљивог и врло важног списа, у коме је приказана историја нашега народа од најстаријих времена до друге половине ХИП вијека, особито је нагласио да ионда интерес Црногораца није био само за рат, већ да они ради слушају причања о ратовима и да се занимају читањем списа, и

3) Колико је у Ц. Гори био развијен интерес за просвету и сваку културну новину најбоље се види по томе што је у Ц Гори набављена штампарија прије него се навршило 50 година од њеног проналаска.

Застој оваквог полета за просвећивање, све до најскоријих дана, лако ће се разумјети из саме једне чињенице: политичко стање земље било је често такво, да су Црногорци од табака хартије правили фишеке, а од слова пушчана зрна.

За вријеме турске власти у српским земљама завладала су тешка времена за све гране народног живота, па је настало опште опадање и пропадање културе и просвијећености, те је и Ц. Гора бројила своје најцрње дане, које пјесник овако приказује:

„Бјеше облак сунце ухватио, Бјеше гору тама притиснула, Пред олтаром плакаше канђело, На гусле се струне покидале...“

Али када у ХУШ вијеку насташе боља времена и повољније прилике, почело се радити на томе да се и у Ц. Гори подигну школе. Иако је у Ц. Гори и онда било појединаца, који су биле не само писмени већ и са јачом културом, ипак то појединачно образовање није могло подмирити народну потребу за што већим бројем писмених људи и просвијећеношћу што већег броја народа. Ту потребу су у првом мјесту видјели владари Ц. Горе, који су, успркос и времена и прилика, били веома образовани људи. Тако, напримјер, Василије Петровић-Његош, митрополит и владар Ц. Горе, поред тога што сам пише историске списе, чини велике напоре и за отварање школа, али се, спријечен непрестаним ратовима и немирима у земљи, ограничава на шиљање црногорске дјеце у Русију ради школовања. Из писама овог разборитог и просвијећеног владике и господара, упућених руском двору поводом школовања црногораца у Русији, види се његово озбиљно схватање овог за Ц. Гору важног проблема.