Учитељ

45 Прва школа у Црној Гори

трећину године, и по том предрачуну одређено је за издржавање пиоле !333 фиорина.

Миран развитак школе био је прекинут већ исте 1837 год., због борбе с Турцима. Но није редован рад прекидан само за вријеме рата, већ и због честих црногорских четовања против Турака, када би ђаци оставили и школу и учитеља па пошли у „стару школу црногорску.“

(О самим ђацима ове школе најбоље говори у својим мемозгрима војвода Петар Вукошић, који је био ђак ове школе, Између осталога тамо се каже и ово: „Али се ту слабо учаше, јер међу нама бијаше и одраслијех момака, па када ћаше какав Црногорац донијети турску главу на Цетиње и ставити је на Табљу Више манастира, по обичију, поред главе везира Махмуд-паше Бушатлије, ђаци без ичије дозволе хоћаху побацати књиге и потрчати да виде турску главу и онога који је главу донио в да распитају из којег је племена, села и братства и којему је од ђака више поште донио њему и његовом племену. Послије тога у мјесто „лекције“ заметне се кавга између ђака о томе, ко је од кога бољи и коме је боље племе и братство. Наш учитељ више пута долазећи на вријеме у школу не налазаше ни половину ђака. Учитељ распитиваше шта је било са ђацима. На то му одговараху, да су се ђаци по вечери скупили у трпезарију и ту се договорили, школу оставили и пошли пут Грахова, и Бањана, неку пут Пиве и Голије, неки пут Дробњака и Ускока, а неки пут Мораче и Васојевића, сваки за четама свога племена, па се многи нијесу ни враћали у школу, већ неко би посјекао турску главу, па је донио на Цетиње пред Господара и учитеља и помоћу тога добио милост, да опет буде ђак и продужи школовање.

Једно јутро дође Господар (Његош) у школу и шетајући се поред ђака погледа пред једнијем ђаком у скамији ђе је на мјесто књиге метнуо двије леденице, сребром оковане мале пушке. Господар запита учитеља: „Шта је г. учитељу пред овијем ђакомр“ — Тај ђак, Господару, одговори учитељ, готово по дио дан јаше коња по цетињскоме пољу, па пошто чује школско звонце, сјаше с коња пред манастиром, коња пушти и он с пушкама дође у школу и стави их на скамију...“

Као што се види, ови су ђаци били одрасли момци, пан они који су и касније у школу долазили били су такођер одрасли, те су на глас пушке остављали школу и ишли у бој, да и они на дјелу засвједоче да су заслужни ући у број оних чија имена и храбра дјела набраја гуслар уз струне српских гусала. Овакви су ђаци били не само првих година живота и рада ове школе већ и послије 30 година од њеног отварања. Тако видимо ђаке ове школе организоване у засебној чети, да под предвођењем свог учитеља проте Капичића, учествују у једном од најкрвавијих сукоба-с непријатељима у рату 1862 године у Бјелопавлићима. У пјесми о том боју помиње се како су се поред тешко рањеног учитеља (прота) Капичића намјерила два његова са Цетиња ђака: