Учитељ

Кришичка размишљања о радној школи |

тива и критика кажњава се као преступ. Оштра дисциплина, заснована на сили и ауторитету, спречава ђаке у најбитнијим манифестацијама њихове бујне природе. Између васпитача и васпитаника односи су неискрени и непријатељски. Према свима ученицима поступа се подједнако без обзира на њихове различите индивидуалне особине; па од свих, како оних интелигентних тако и оних тупоглавих, тражи се исти успех и исти резултат. Природа дечја се не разуме, јер се ограничава са сваке стране. Социјално васпитање се сасвим занемарује, а о уметничком нема ни помена. Значај дечјих игара не схвата се правилно, јер се у њима гледа несташлук и прохтев за ленствовањем. Вештине, нарочито цртање и ручни рад, сматрају се као споредни предмети, који немају никакву особиту вредност за наставу и васпитање. Место да се детињство и младост схвате као оригинални периоди живота, који имају своја права, они се схватају као припрема за доцнији грађански живот, те се стога деца кљукају апстрактним појмовима, које она не могу да сваре. Колективани продуктиван метод рада је непознат. Наставни програм и распоред часова укалупили су целокупан школски рад. Испити су неподношљива тортура, која мрцвари и тело и дух. Развитак осећања и воље препушта се случајности, због чега је друштвени живот пун корупције и неваљалства. Кад ђак не зна, даје му се немилосрдно слаба оцена, па се чак брутално кажњава понављањем разреда, што трује и обесхрабрује младу душу кроз цео доцнији живот.

Ето то је жалосна слика данашњег анахроничног школског система како га приказују њихови непријатељи.

— Шта сад да се ради»

Да би се уклонило тешко зло данашње школе, зато има само један пут: потребно је — мисле реформатори — да се школа удеси тако како ће најбоље одговарати жељама њених ученика, тек онда може бити речи о стварном успеху васпитачког рада. Школа пак која једино одговара ученичким жељама и интересима јесте радна школа.

_ До сада су наставници изводили наставу према програму који је прописивала врховна просветна власт. Међутим, програм везује учитељу руке у наставном раду, и спречава ученика да развије своју индивидуалну активност. Зато је нужно да ученици сами бирају градиво које ће учити, тј. да сами заједнички пројектују теме које ће обрађивати, и начин како ће их обрађивати. Такав начин наставног рада назват је због тога „метода пројекта“. Они, који су школу устројили по радној методи пројекта, веома задовољни својим делом, препоручују школским радницима потпун рецепт за радикално школско преустројство. Да би настава задовољила ученика и да би их направила срећним и продуктивним, требало би, по том рецепту, да се изврше некоје битне измене у садашњем школском уређењу. Поред одбацивања наставног плана и програма треба одбацити и распоред часова. Ученици уче оно градиво које им се свиђа, а ако би им оно постало досадно, могу га променити и узети друго. Пошто се истакне про-