Учитељ

Усмено рачунање у основној школи ИЕ

а 1 тпосе пепауедепе окојпозн, Које зуаКо тоје зеђ! Јако ргејзјам, пикаји да хасоуатато опо 50 зто шктаЖко 110ДН 1 пабас!. Ора хкојзк! (пјегез! зјоје пад пата | пад пазот зјободот и зкон. Ако паз зе 2а заујезпо 1 (аспо угзепје Аш2позн тога, ехетиајпо, тало 1 ргћеспи! па гад, Био (о 1 розтедууот шуодепја Рпеушка 5Ккојзкоса тада, пека 1 10 Биде, 1 петојто зе Тоше ортган, Кад је [0 2а дођго пабћ Скојкић тапбапа, а ртеко пућ ха ргосуа! паде ргозујеје, ! Копаспо ртеко [ора 2а рофтапје пазе пагодпе КиИшгее 1 зпа2лог ргозрепјега. Усмено рачунање 7 основној школи

— Од Станка Првановића —

Усмено рачунање се врло мало негује и обрађује у нашим школама. Скоро сви наставници имају једну ману, да се са усменим рачунањем много журе, те да што пре пређу на писмено. Многи га, почев од друге половине 1 разреда, и не обрађују више (а и до тада га најчешће сасвим површно раде). Они држе да је главни задатак школе научити децу писменом рачунању. Усмено, по њиховом мишљењу, треба радати само утолико, уколико треба за писмено, дакле: сабирање и одузимање до 20 и таблица множења и делења од 100. Други, опет кажу да нема смисла задржати се на усменом рачунању кад то деца науче и сама у животу, „јер, веле они, сваки нормалан човек, иако није ишао у школу, може рачунати усмено оно што му у најобичнијем животу треба, подразумевајући под тим рачунске операције са целим бројевима до 50 или 60, највише до 100, после чега се (опет по њиховом мишљењу) само писмено може брзо и тачно рачунати.

Ништа погрешније од тога! Пре свега нетачно је мишљење да се усмено не може оперисати с већим и сложнијим бројевима. Баш напротив, усмено се може све рачунати, а две трећине 3адатака, на које се наилази у животу, израчунавају се два, три па и четири пута брже и сигурније, него писменим путем. Ово нарочито важи за десетне разломке. То доказују они рачунски „феномени“, које је сваки од нас сусрео, а који невероватном брзином и тачношћу израчунавају најразноврсније бројне комбинације, иако нису, врло често, ни прошли кроз школу, Али то су „феномени“ само код нас. Код других народа (нарочито код Француза и Енглеза) сасвим је обична појава да сви, почев од домаћица и собарица па до највећих интелектуалаца, рачунају редовно усмено, и то не само обичне рачунске радње, него и процентне и смесне рачуне, па чак и аритметичке и геометриске прогресије. А то није никакво расно наследство, већ стечена способност. Способност, коју свако нормално дете има у клици и коју само треба неговати и развијати до максималне могућности.

Друга је погрешка у томе што се заборавља, да се писмено рачунање, како у својој целини тако и у свима својим деловима,