Учитељ

Кршагчка размишљања о радној школи %

Савременој педагогици или — како је противници воле да назову — старој педагогици импутирају се често мисли и појмови које она никад није усвајала ни пропагирала. Читајући критике модерних педагога, упућене старој односно традиционалној педагогици, човек се не може отети утиску да се та педагогика свесно или несвесно карикира и клевета. Ни у једном педагошком уџбенику, ма како стар био, не могу се наћи такве норме какве противници каткад приписују садашњој педагогици. Није истина да стара педагогика: забрањује ђачка питања, не допушта узајамну ученичку помоћ, спречава личну иницијативу, игнорише васпитаникову личност, развија саможивост и нетрпељивост, претвара школу у тамницу, трпи непријатељство између учитеља и ученика, изучава природу између четири школска зида, запоставља вежбање чула, потцењује дечје игре, омаловажава школске вештине итд. То су све неконтролисане инсинуације које се износе зато, што не постоје озбиљнији аргументи против старих педагошких начела. Треба правшти разлику између онога што педагошка наука прописује и онога што се у школи остварује. ИМ најлепше педагошке идеје могу се у практичној настави изопачити и дегенерисати. То се може десити и у радној школи. У сваком случају, педагогика као наука никако не може носити одговорност за рђав рад у школи. Јер друго је теорија а друго пракса.

Ми смо већ једном констатовали да је шако звана „акшивна педагогика“ своја основна начела (начело саморадње, интереса, аперцепције, доживљаја, индивидуалности, социјалности, хармоничности) извадила из старе педагогике. (Ово тврђење могло би некоме изгледати невероватно, али је оно ипак истинито, и могло би се лако доказати цитатима из старих педагошких уџбеника. Што ми те цитате овде не наводимо, то је због тога што не желимо овај чланак сувише продужавати.

Али општи педагошки принципи нису једине тачке, у којима се стара и нова педагогика потпуно слажу. Читајући какав нов педагошки уџбеник, ми бисмо могли скоро код сваког пасуса застати и рећи: „Озо је старо.“ Да ближе прецизирамо своју мисао, ми помињемо само ставове који нам случајно у овом моменту падају на ум, као што су: прикупљање разноврсних наставних средстава, васпитни значај ручнога рада, начело пригодности у настави, замашност утицаја учитељеве личности, преимућство пољских учионица, културна вредност уметничког односно естетичког васпитања, педагошка важност школских вештина, корисност ђачких удружења, специјалност наставних програма, потреба националног васпитања, примарност завичајне наставе, неопходност школских екскурзија итд. У свима тим и многобројним другим питањима, која се овде не могу ни приближно побројати, између старе и нове педагогике не постоје и не могу постојати никакве разлике.

Па ипак мора се признати да у новој педагогици није све старо Има у њој идеја и захтева о којима стари педагози заиста нису ништа знали. Штета је само што су ти нови захтеви и те нове идеје такве природе, да се реални и критички духови не