Учитељ

142 Милош Ђурић

ФИЛОЗОФСКИ И НАУЧНИ ПРЕГЛЕД

Бтика и развитак личности у грчкој класичној лирици — од Д-ра Милоша Ђурића —

Увод |

Два најглавнија облика хеленског живота на којима се оснива цела хеленска култура и њена распрострањеност јесу оснивање чврстих државних тела с концентрисаном политичком снагом у облику суверене и аутономне градске државе (лоХ о) и колонизациона делатност као манифестација експанзионог нагона, исељивање у далеке крајеве, које се у тим крајевима опет завршава утврђивањем градске државе као одреднице свега досељеничког живота. Оба та процеса имају своје почетке већ у доисторијском времену, али у УШ, УП и МГ веку достижу свој највиши степен. То време јесте и време дубоких интелектуалних и политичких револуција.

Старог патријархалног државног и друштвеног живота, какав сретамо у епопејама, нестало је. Патријархалну државу с краљем на челу замењује племићска олигархија, а после ове настају борбе сталежа, јер су раскидани окови слепе послушности, и самосвест појединаца и ширих народних слојева добива више снаге и јасноће. Изузевши Спарту и чисте дорске центре, који су свагда остали екстремно аристократски, у осталим политичким центрима образовао се нов сталеж, грађански, који сачињају трговци и занатлије. Тај сталеж обогатио се, и зато он може да ограничи власт осионих племића. Кад је извојевао да се попише обичајно право и да се даду закони, он тежи да задобије у своје руке и саму политичку власт, Отуда се развијају сталешке борбе, којима умеју да се користе енергични и обдарени појединци, жељи части и власти. Иако су и сами племићског рода, они остављају племиће, јер се боје њихове завидљиве суревњивости, и ослањају се на народну масу, која им помаже да завладају као неограничени владари. То су тако звани тирани, на пример: Трасибул у Милету, Кипсел и његов син, Перијандар, у Коринту, Клистен у Сикиону, Федон у Аргу, Питак на Лезбу, Залеук у Локрима, Харонда у сицилској Катанији, Теаген у Мегари, Дракон, Солон и Писистрат у Атени, Поликрат на Саму, Гелон и Хијерон у Сиракуси. Они су умели да оданост и верност широких народних слојева задобију на тај начин што су не само оснивали честиту и правичну управу, подизали сјајне грађевине, потпомагали трговину, привреду и занате, него су се старали и за напредак наука и уметности, те су свим тим делатностима изазивали и будили још неразвијене државотворне снаге самог народа. Народ им је зато допустио да држе плаћеничку војску, и тако су они могли да спрече повратак омражених племића. Према томе, тиранида је у ствари рационализација апсолутне монархије. Оно чиме се тиранин одржава на власти није више предање и породично право него вредност његове