Учитељ

144 Милош Ђурић

фима, који су вршили највећи етички утицај на све Хелене, затим у јавним народним играма, где се састајао сав хеленски свет, нарочито у Олимпији: На тај начин образована су стална начела за делање и мишљење, и у њима је народ, у кратким реченицама, гномама, изразио своју етичку мудрост стечену у различна времена и на различним местима. То је време седморице мудраца, о! Елта бофо«, у које се броје: Бијант из Пријене у Малој Азији, Питак из Митилене на острву Лезбу, Талет из Милета, оснивач грчке философије, Клеобул из Линда на острву Роду, Перијандар из Коринта, Солон из Атене и, напослетку, Хилон из Лакедемона. Уместо Перијандра Платон ставља Мисона из Хене уз гору Ету, То су одлични и угледни грађани, који, ослањајући се на своје познавање живота и богато искуство, проповедају трезвеност и умереност и постављају етичка правила за живот. Најпознатије од њихових сажетих гнома јесу: „мера је најбоља“ од Клеобула; „ништа сувише“ од Солона; „познај самога себе“ од Хилона; „тешко је себе упознати“ и „не веруј свима“ од Талета; „искористи прави час“ од Питака; „већина људи је рђава“ од Бијанта; задовољства су смртна, а врлине бесмртне“ од Перијандра. За седморицу мудраца Платон констатује ово: „Сви они беху ревнитељи, пријатељи и ученици лакедемонске политије. И можеш разабрати да њихову мудрост чине речи кратке и спомена достојне што их је сваки изрекао. Кад су се састали заједно, они су те речи као цвет мудрости приказали Аполону у храму делфијском, написавши оно што сви ето славе: „Упознај себе! и „Ништа сувише. А зашто то говоримр Зато што је то био начин философије у старих — нека лаконска краткоћа у говору. Па и она Питакова посебно се проносила, и мудраци су је ковали у звезде: „Тешко је бити племенит, (ГПрошагора 343 А). О седморици мудраца Плутарх је забележио једну анегдоту, која је веома карактеристична не само за саме мудраце него и за грчко-етичко осећање уопште:

„Неки рибари с острва Коса бацили су мрежу у море и сву њезину садржину, коју још нису познавали, продали неким странцима из Милета. У мрежи нашао се златан троножац, који је Хелена, на повратку из Троје, сећајући се неког старог пророчанства, бацила у море. Ради тога троношца настала је свађа између странаца и рибара, али доцније узели су градови сами ствар у своје руке и заратили један на другог,

док напослетку Џитија вије наредила и једнима и другима да троножац

имају дати оном који је најмудрији. Према томе, троножац је вајпре послан Талету у Милет, и Којави драговољно једном једином човеку поклонише оно ради чега су водили рат са свима Милећанима. Али Талет изјави да је Бијант мудрији од њега, и тако троножац доспеде до Бијанта; али овај га опет посла даље некоме другом који је још мудрији. Пошто је на тај начин троножац прошао кроз руке свих мудраца, дође по други пут до Талета; напослетку је из Милета донесен у Тебу и посвећен исменском Аполону.“ (Живош Солонов 4).

Мада седморица мудраца нису чисти теоретичари него, као што наглашава Дикеарх (Р!ог. Гаег. [1 40), обазриви практичари и законодавци, у којима се укрштају појединачно и опште и кри-

: Упор. мој оглед Значај надметања за грчку просвету. Из „Учитеља“ 1934, год, 15 (49), бр. 2 #38

БИ