Учитељ

Етика и развитак личности у грчкој класичној лирици 145

сталише дух времена, ипак у њиховим збијеним сентенцијама свиће зора чисте хеленске етичке спекулације.“

Етичка мисао уопште није ширена само усмено него и писмено откако су Хелени од Феничана примили писмо (мит о Кадму), а од Египћана папир за владавине Псаметиха | (664—610). Писмо, а пре свега обдареност Хелена, нарочито јонског племена, затим слободнији социјални живот грађана, њихов реалнији поглед на свет и живот, нужно потврђивање себе и нужна самоодбрана поред угрожених граница, узрок је што се развила не само самосвест општа него и самосвест појединаца, која се огледа иу књижевности, нарочито у лирици, која као песнички израз нове стварности замењује преживело епско песништво. Елементарно рвање с вревом спољашњих и унутрашњих супротности и богатство унутрашњег живота, развијеног у новим социјално-политичким приликама, тражили су пластичко уобличавање, и тако се политичка страст пречишћавала у облике уставне државе, религиозно доживљавање добива нов израз у архитектури и скулптури, које се сада стављају у службу култа, а лична осећања прелазе у реч и мелодију у толикој мери да се УПи МГ век могу назвати једном од најбујнијих лирских епоха у светској књижевности уопште. Самосвестан појединац одваја се од супстанције народне свести, прелази у све свеснију супротност према својој околини, и својом песмом хоће да изрази своје мисли и своја осећања. Шта више, толико се уздигао над опште норме и постао самосталан да свој сопствени суд намеће народу, али је било опасности да ће срушити све ограде и прекорачити све границе. Стога је за гномску лирику карактеристично да у њој као основна мисао преовлађује препорука одржавања мере.“ Из такве епохе развиће се хеленска философија, јер, као што каже К. Јов!, „ход од епа ка лирици постаје у исти мах и прелазак из традиције к самосталности, од спомена о прошлости, које израђује епичар, ка сопственом доживљавању и суђењу. Нека је то и суд осећања што га исказује лиричар, осећање је први судија, и жалба елегије и јампска поруга јесу први облици критике, из које произлази свака философија“. Јоб! закључује да је лирски песимизам почетак оног савлађивања света које лежи у сазнању, и да је лирика прво савлађивање страсти, победа мере над прекомерношћу, јер оно што чини грчку поезију и грчку етику јесте мера, ретроу. Као што мистичка ромба прелази у Хбуос, дивља и необуздана тира-

· 2 Збирку њихових гнома, коју је саставио Деметрије Фалеранин, сачувао је Зтоб. Ш1, 172. О тој збирци упор. Ош. Вгипсо Ре атен5 УП заргеппит (АСЕ. Зет. Еп!. 1888, Ш 299) и З!апјек Опаез!. де зепћ. УП зар.1 Вгез!. 1:55. 1891. О најстаријој збирци (без имена мудраца) на једном камену упор. ОшепБегрег ЗуПоре тзег. рт. 119 п. 1268. Утицај њихов на досократовске философе који су се бавили и етичким проблемима утврдила је Ксенија Атанасијевић у расправи Почеци философирања код Грка у „Раду“ Југосл. акад. знан. и ум. књ. 235, стр. 11—115.

3 М. Мапа, Сезсћасте дег отгесћ. ЕПИК, Гејрде 1908, 1 Ва, рг. 45—46 102 МЕ Па Сезећесћће дег абепа!. Ррпозорћге 1т Анетит, Мипсћеп

#97, РБ. 15. 5 К. Јов! Сезстасте дег апикеп РћПозорте. Табпвеп 1921, 1 Ва, рг. 188

Учитељ 10