Учитељ

194 д-р Вој. Р. Младеновић

жевност). Граматичка се настава потом постепено разгранала у „седам слободних вештина“ које су Грци предали Римљацима 2 ови наставили у Средњем веку. Из ове почетне наставе јавила се потреба за школама. Духовна добра која су чинила наставно градиво произлазила су редовно из живота народне заједнице, где су их надмоћнији појединци усвајали, уобличавали их савршеније и предавали као заједничку вредност својој народној заједници. Нека се помисли само на Хомерове епске песме, на епове и свештеничка учења у Индији, Кини итд. и на њихове филозофске системе, а исто тако и на књишка религијска учења као што су индијска „ригведа“, јеврејска „тора“ и талмуд“, хришћанско „свето писмо“, муслимански „коран“. Школа је постала из потребе једног посредника између образованих и необразованих према датом схватању у заједници.

Слично се нешто дешава и у Средњем веку: задатак наставе своди се на припремање за службу Богу или за свештенички позив, а доцније на изучавање латинског језика које вежбањем треба да доведе до говорења, дакле до умешности којој се давао много шири значај него што га је у ствари имала. Научни предмети, као математика и историја, улазе у састав наставе тек од 17 века док се образовање женских и даље (све до !9 века, може се рећи) сводило само на стицање умешности, вештина. Разлог, због кога нам настава тих времена данас изгледа тако туђа и рђава, не лежи толико у погрешном схватању њеног задатка колико у начину извођења, заснованом на недовољном продубљивању у схватању душевног живота појединачног и општег у заједници. -

Коменски већ прави теоријски разлику између знања и умешности (вештина). Он дели све наставне предмете на науке, вештине и језике (зсјепназ, агјез, Ипошаз), па у својој „Великој дидактици“ (Рласнса таспа) даје посебна методска упутства за наставу сваке од те три врсте предмета. У вештине, а то значи исто што и умешности, рачуна он све делатности које имају за резултат какво објективно дело, видљиво или приступачно чулу слуха, као што су писање, цртање, сликање, занати, музика, па и читање, реторика, дијалектика. Задатак наставе, за коју је васпитање само допуна, одређује он с погледом на укупност свих индивидуа, дакле, према целини, и то тако да се њоме безмало исцрпљује и задатак васпитања.

У доба просвећивања (18 век), када је разуму одлучно признавана доминантна улога у душевном животу, добијају науке и знања све већи приступ у наставу, а њен се задатак одређује према потребама индивидуе. Најизразитији претставник тога доба у области васпитања, Русо, издваја свога Емила из друштва, па га учи и васпитава тако одвојеног, али не само да не запоставља умешности него им даје и пресудну важност у настави. Њен је задатак да ученике оспособи за живот на тај начин што ће га учити само оно што је корисно за његов узраст, до чега он сам може да дође, што сам може да види, чује, преживи, јер „наши.