Учитељ

Залашак наставе 195

прави учитељи јесу искуство и осећање, а никад човек не осећа тако добро шта је човеку приступачно као у повезаности својих свакидањих односа“:). Ово наглашавање осећања издваја Русо-а од интелектуалистичког схватања његовог доба. Он је увидео да природно-разумна, морална заједница људи почива на правима срца, али ову мисао није из појмљивих разлога могао дубље разрадити, те га она није одвела даље од гледишта да се треба вратити у првобитно природно стање заједнице, засновано на таквим правима. Пресудну реч, која целога живота и у свима поступцима одлучује између њега као учитеља и Емила као ученика, налази Русо у питању: „Зашто је то доброг“ Он истовремено критикује тадањи облик наставе кад мало затим у свом делу узвикује: „Ствари, ствари! Не могу довољно да поновим да ми придајемо речима и сувише важности: својим брбљивим васпитањем васпитавамо само брбљивце“. За ове речи вели Кампе да би их требало због велике истине коју садрже штампати најкрупнијим словима. Кад данас посматрамо извесна претеривања у вези с најновијим педагошким тежњама (као на пр. извесне облике тзв. „разредних разговора“), морамо рећи да је предња напомена после 150 година поново постала актуелна тамо где би се то најмање очекивало.

Против „речи“, тј. простог предавања и усвајања знања помоћу памћења, устајали су сви педагози 18 века. Песталоције говори о „вршидби језиком“, обележавајући тим изразом знање које ученик показује речима, наученим напамет на основу механичког памћења. Ну исти израз би се могао употребити и за површно знање, до кога ученик дође сам или уз туђу помоћ, па га без удубљивања и проверавања, брзим и тачним говором разметљиво саопштава као истину. Песталоције је свакако био под утицајем Русоа кад је устајао против једностраности у настави свога доба, али је у схватању суштине васпитања и наставе отишао много даље кад је задатак нове мешоде гледао у томе да нађе (тј. да открије, а не да пронађе, тј. да измисли) „непроменљиве тачке за почетак и ток све наставе и васпитања“, и да се њих придржава. Да би нашао те „битне елементе“, он је испитивао „ток природе“, тј. како се развијање врши природним путем. Другим речима и он изводи задатак и васпитања и наставе из суштине њихове. Та испитивања довела су Песталоција до уверења да поменуте „почетне тачке знања, умења и хтења“ морају бити једнаке зрну семена које се, стављено у земљу и оплођено њеним утицајем, развија у сламку, у цвет и плод. Другим речима човек доноси на свет све своје „снаге“ у клици и бива њиховом особеношћу „нагнан да их употребљава“, а употребљавајући их, он се развија. Битно је дакле за развитак „употребљавање снаге“, а то ће рећи активност, саморадња. А како су све снаге човечјег бића повезане међу собом и чине јединство, могу оне бити од значаја за „истинско и уопште природно и човечанско образовање“

7) Еп књ. Ш, издање Веуег 6: Мапп (Гапзепзајта 1907), стр. 229 и даље. (О осећању као другом извору сазнања (поред чулне активности) говори Русо в ва другим местима в. (Еп, ТУ, стр. 119),

13%