Учитељ

Стјепан Басаримек 229

образовања, у вишим разредима средњих школа, најподесније су рашчламбе Салвиркова, Фишерова, па и Дујијева (Ремчеуоуа).

Рекли смо да је Басаричек остао најконзенквентнији хербартовац у педагошкој телеологији. То је и зато што је тај дио педагогије, основан на етици, претрпио од Хербарта до данас најмање промјена. Ако данас многи педагози сврху или циљ васпитања не истичу лопут Хербарта као развијање ћудореднога карактера, то њихове формуле нису у битности својој различите или друкчије од Хербартове. Данас се много истиче као циљ васпитања развијање хармонијске моралне и социјалне личности или особности. Поредимо. ли овакав циљ или сврху са осталима, то ћемо видети да се та формула од грчкога доба није у битности својој знатније измијенила. Грци су истицали као сврху узгајања хармонијски развитак свију тјелесних и душевних снага. Тако је истицао циљ васпитања и Песталоци, а послије њега и врло многи у првој половици деветнаестога стољећа. Хербарт је на то мјесто поставио ћудоредан карактер, тј. сталност или конзенквентност и хармонију воље као најсавршенију форму душевнога живота. Стална или конзенквентна може да буде само хармонијска личност, без хармоније у унутрашњости нема спољашње хармоније, нема хармоније у дјелима. А што је најсавршенији облик Ништа друго него потпуно унутрашња садржајна хармонија; у измирењу свију опречности и нескладности очитује се савршенство неке форме. Ту недостаје само једно, а то је социјална ознака која се данас већом снагом истиче неголи раније. Но треба имати на уму да је социологија наука која се јавља тек у деветнаестом стољећу самостално, независно од других наука, па да се раније социјално схватање педагогије само по себи разумијевало, па и у приликама индивидуалнога узгајања (Монтењ, Лок, Русо).

Што се пак тиче Хербартових ћудоредних идеја у његовој етици, то такођер нема великих измјена. Оне су конзеквенца идеалнога етичког стајалишта и Басаричек је томе стајалишту у етици давао предност испред социјалнога и индивидуалнога стајалишта, сматрајући оба стајалишта утилитаристичкима и држећи да етика искључује сваки утилитаризам као критериј за просуђивање људских чина, био он егоистички или алтуристички, а признавајући да човјека морају да воде у његову раду и животу само етички или морални мотиви без обзира на било чију корист или штету. Такођер естетика искључује сваки утилитаризам, тако га једнако искључује и етика, и управо то је она веза која је основ калокагатије (Кајоз == лијеп, асајо5 = добар). Данас многи педагози признају оправданост Хербартових моралних идеја, али истичу да се оне уједињују у Кантову категоричком императиву, па да је он много простији и схватљивији неголи Хербартове моралне идеје, а има их којису Кантов категорички императив свели на једну врло просту формулу која каже: ради увијек тако да се свога дјела нећеш никада стидјети. Но то и није морална идеја него управо морални принцип, па и Кантов категорички императив већма је принцип рада неголи морална идеја.