Учитељ

932 Јосип Шкавић

настави народне школе која су била другчија од његових. Та објективност давала је свакоме могућност да се развија оним правцем који највише одговара његовим субјективним особинама. Што се пак тиче практичне стране те књиге, то је у практичним примјерима из сваког наставног предмета приказао како треба примјењивати начела која су раније теоријски објашњена. Те је практичне примјере непрестано мијењао и дотјеривао. Нарочито треба још истаћи његово схватање елементарне наставе. Почетну стварну или завичајну наставу схватао је са сасвим савременог гледишта, управо у духу данашње скупне наставе и њу је управо практично потпупо обрадио не само у методици него и у посебном дјелу у двије књиге под натписом „Руковођ за почетну стварну или завичајну наставу“.

Приказ Басаричкова рада у теоријској педагогији не би био заокружен да не споменемо још двије, три ствари. Њему се може приговорити да је с обзиром на научне темеље педагогије остао до краја свога рада на Хербартову стајалишту. Да је социологија придужена етици и психологији као основна наука педагогије, он то није акцептовао. Једнако није се прилагодило схватању да је и естетика основна наука педагогије. Социологију и естетику сматрао је њезиним помоћним наукама. Какав је његов однос био према најновијем мишљењу, истакнутом у педагогији већ поткрај његова живота, према којему је читава филозофија основ њезин, није нам изравно познато. У својој „Науци о узгајању“ спомиње додуше филозофују међу помоћним наукама педагогије, али о њој напосе скоро ништа не говори. Но у својој великој „Повијести педагогије“ објаснио је потање филозофска схватања појединих раздобља као и филозофске погледе свакога педагога који се бавио филозофијом. То нам објашњава његово схватање односа педагогије према филозофији. У уџбеницима је само спомиње, јер ученици тадашњих учитељских школа нису имали ни времена а ни потупније приправе да би се могли потање занимати том граном људске културе. Но њезину везу са педагогијом схватао је правилно, премда је с обзиром на прилике није могао да постави за основу педагогије и зато је остао код тога да су само психологија и етика њезине основне науке.

Године 1884 одржао је Хрв. педагошко-књижевни збор свечану сједницу. У тој је сједници прослављена десетодишњаца Школског закона од 1874 године, т. зв. Мажуранићева школског закона, јер је те године велики песник Ченгић-аге био бан Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације. Тај школски закон био је у многим стварима напреднији, а за учитељство народних школа много повољнији од закона о народним школама који га је 1888 године одмјенио. Басаричек је у свечаној сједници одржао предавање о Школском закону од 1874 године. У своме предавању истакао је значење тога закона за народно узгајање, износећи колико он погодује народноме јединству својим установима. У педагошком уџбенику, на мјесту где је говора о народном узгајању, објашњава такво узгајање на основи Прерадовићева Кра-

ну