Учитељ

Етика и розвишак личности у грчкој класичној лирици 941

тала сви грађани брину, и нико му не дира ни у част на у право. Сви

младићи на стоцу, вршњаци и старији људи устају са својих места кад.

се појави он. Таквој врлини попети се на врхунац нека тежи сада сваки

храброшћу својом не уступајући пред непријатељима (ст. 35—44).

У преведеној, као и у другим ратничким песмама, Тиртеј доноси ратничку етаку и развија етос родољубља. Он је осетио тешку стварност рата којим се хоће да очува целина државе. Такав рат одузима племићка преимућства и ствара ново грађанско племство, које се стиче ратничком храброшћу. Ратничко јунаштво, којим се спасава отаџбина, Тиртеј истиче као највишу врлину и тиме се појављује као разбијач старих вредности и ковач нових. Јер, као што ће Солон преодредити стари појам богатства и створити нов појам о њему, тако и Тиртеј, први пут у грчкој историји, у супротности према освештаном канону аристократских вредности (арета«: агоналних вештина олимпијског победника, киклопске снаге, борејске брзине, кинирског богатства, геронтске красноречивости и осталих бољарских одлика), а сагласности с једним хомерским елементом политичке етике (И лијада Ш 50), објављује ново мерило за сваку праву врлину: заједничко добро (бомбу 66967) за државу и за цео народ (ст. 15). Као што у првом делу песме одбацује старе аристократске предрасуде (ст. 1—12) и доноси нову. мисао о јунаштву, спасење државе као једино мерило за њега (ст. 13—92), тако у другом. делу, развијајући тек наговештену мисао Калинову (фрг. 1, ст. 1821) истиче награду за то јунаштво, То су: слава што је борцу који је пао за отаџбину подају цела држава и сва потоња покољења (ст. 23—34) и пошта што је сви грађани чине оном који се победоносно вратио кући (ст. 34—42). Док су раније херојску одлику проносили анонимни епски певачи, тај задатак сада узима“ на се цела држава (лбољо). Тиртеј, дакле, претставља: се. као етички револуционар: он преовредношћује појам јунаштва, т.ј. на старо хомерско племићко витештво прицепљује јунаштво за опште добро; истиче, дакле, политизацију херојства. Као у првом делу песме политизацију појма јунаштва, тако у другом. наглашава политизацију јуначке славе) и од тада идеја о јуначкој слави живи у грчкој држави за све време њезина трајања као и У грчкој духовној историји питање у чему се састоји права или највиша врлина човекова. Платон, на пример, слаже се с Тиртејем кад у Држави 4650 — 466 А одаје већу част ратницима его ли олимпијским победницима, али у Законима | 629 А и даље П и 660 Е одбацује Тиртејево схватање као једностраност дорског схватања државе и, указујући на Теогнида, који у ст. 76—77 учи верност У. сешкој невољи, а у сл 147

Уопште сва се врлина на правој заснива правди добар је, Кирно, свак ако је правичан он наглашава устрајну верност као „потпуну правичност“, о којој говори и Аристотел у Никомаховој ешици 1129 а 2би д., 1199 ђ 30 и д. Рат није циљ ни државе ни васпитања, и зато Платон уз

9) У/. Јаерег, Тулагов пбег уаћге аресћ Већи 1932, ра. 17—18 (Зопдегацзе. ач5 4. 55. 4. ргеш55. Акада. а. Млав., Р.И - Бој. К!азве, 1932, ХХШ)

Учитељ 16