Учитељ

Некролози 265

+ Дмитар јовичић учитељ у пензији

У Беотраду је умро 18 септембра о. год. Дмитар Јовичић, учитељ и утемељач пређ. Србијанскот Учитељског Удружења, а сахрањен је 14 септембра уз многобројно учешће другова и зналаца.

Том приликом са покојником се опростио Р. Ст. Мићић, овим говором:

Тужни пратиоци,

Покојни Дмитар, родио се на Дмитров дан 1867 г. у селу Бјелуши, пређ. округу ужичком. Основну школу свршио је код брата Филипа, учитеља у Доброселици; нижу гимназију у Ужицу, а Учитељ. школу у Београду 1889 год.

Учитељевао је у Врдилима, среза Жичког, Горњем Милановцу, Оред. Добрињи, Студеници, Карану, Сечој Реци и Ужицу. Неко време био је и школски надзорник у ужичком округу, а у последње време свога службовања, био је на раду у Мин. просвете, у оделењу за Основну наставу, где је и пензионисан 1924 тодине после навршених пуних 35 година ефективне службе.

За његов савестан и корисан рад на народном просвећивању, одликован је орденом Св. Саве У и ТУ реда; учествовао је у Балканском рату и одликован медаљом за ревносну војничку службу.

Драги Дмитре,

И ти нас остављаш и одлазиш на вечни починак, и у братски загрљај многих наших добрих другова, који пре тебе оставише ову грешну долипу плача, у којој се, ипак, нађе покоји човек, који својим примерним животом и корисним радом чини, да је каткад и на њој грешној живот подношљив и ми. Међу тако ретким људима и ти си био, драги мој друже Дмитре.

Твоја отмена озбиљност где је она и кад била потребна, позната је и призната међу твојим друговима и знанцима; а твој здрави, пун полета и живота, расни хумор, чинио је, да си био љубимац својих другова. И у збиљи и у шали, ти си одавао и даво пуну меру културног народног учитеља и човека, — увек у отменом тону и пуној мери.

У школи био си ваљан ђак и вољени друг, због чега си био и личност за многа пријатна сећања из: „Ђаковања царовања ; а у твоме јавном животу и школском раду — био си пример за подражавање. Твој интензиван, методски и идеални наставнички рад, у коме је национално васпитање народне омладине, у време нашега рада, играло најважнију улогу, оставио је дубоку бразду у крају у коме си делао. Плод таквога рада је пример националне идеје у чину стварања уједињене и велике Југославије.

_ Ниси ти такав био, драти наш Дмитре, само једне године, или једне деценије твога рада, већ пуних тридесетпет година твоје узорне, али заморне учитељске службе, која је и пре времена истрошила твој, иначе здрави организам.

Такав какав си био у твоме јавном животу и раду, такав си био ну по родици. Срећан у избору твоје сапутнице Стане, племените, духовите и ваљане народне учитељице — Бог вас је обдарио са пет дивних здравих кћери, у чије сте душе, вас двоје, уклесали све лепе особине ваших душа и карактера, да су вам оне биле и остају поносне, што су деца тако честитих родитеља, а вас двоје и радосни и поносни што сте друштву одгојили пет универзитетски 06разованих кћери то једино и највеће благо ваше, а које красе најлешше моралне и интелектуалне врлине, и које ће несумњиво бити од велике користи друштву и држави.

Нећу и не умем да тешим, драги Дмитре, твоју ожалошћену породицу, већ им препоручујем, да разумно и тихо лију сузе за тобом, јер су сузе најбољи лек и благи мелем души ожалошћеној; а теби на вечном растанку кажем: блато теби кад си дочекао, да те сви што ви родио и одгојио испрате на последњем путу твом. То је жарка жеља свих добрих и честитих родитеља.

Бог да те прости и твојој души подари рајско насеље. Слава ти!

Рајко С. Мићић