Учитељ

200 Д-р Вој. Р. Младеновић

може као таква пренети од једног лица на друго. Чим се она саопшти, није она за онога коме се саопштава мисао, идеја, него само једна чињеница која га може покренути на рад у истом правцу, али му може и убити сваки интерес да сам тражи ново решење.5) Пођемо ли даље у овом посматрању, долазимо неизбежно поново до закључака које смо раније већ наводили: да се све мишљење односи на стварност, да не може бити искуства без мишљења и да је резултат мишљења сазнање. Стварност која чини предмет мишљења и сазнања није само материјалне него и духовне природе, и она претставља у исто време било непосредно или посредно и извор за одабирање наставног градива. Према томе, наставно градиво служи поглавито сазнању, за које је ученик на свом ступњу развитка способан, а како је сазнање резултат мишљења , не може се обрада наставног градива никако одвојити од развијања умне „снаге“, тј. од развијања мишљења. Зато би се задатак наставе могао кратко обележити речима: да постепено на основу његових сопствених доживљаја оспособљава ученика за самостално сазнање без туђе помоћи.

Овако обележени задатак наставе наглашава оно што је главно у њој, те је ужи од општег васпитног задатка, али није једностран нити допушта могућност за оштро или чак шематичко раздвајање душевног живота Предмет сазнања није само исштна, него и добро и лепо, а да при сазнању учествују поред мишљења још и осећање и воља, разумљиво је по себи кад се има на уму јединство душевног живота и процес сазнања посматра онако како стварно бива. Ако се знање помоћу памћења спољњег 0облика у коме се пружа може некако и „предати“, „пренети“ на ученика, за сазнање се то ни у ком случају не може рећи. Сазнање, ма у коме правцу било, претпоставља самостално мишљење учениково, а то ће рећи активно учешће његово, сопствени доживљај, који неизбежно ангажује цело живо биће његово. И онда када се „предају“ резултати туђега сазнања, дакле знање, ученик мора да поново преживи акт којим се до резултата, до знања дошло, ако се хоће да знање не остане „мртав капитал“ него да има васпитне вредности. У овоме смислу тачна је мисао једног педагога да је „сва лична култура самоостваривање духа““) Смисао овог тврђења биће нам јасније кад будемо говорили о наставном градиву.

Наша одредба о задатку наставе изгледаће вероватно узана, ако не и једнострана свима онима који тешкоћу око утврђивања разлике узмеђу наставнога и општег васпитног задатка обилазе на тај начин што настави постављају исти задатак као и васпитању. Кад смо ми покушали да настави дамо задатак према њеној претежној улози у општој васпитној функцији, ми смо то учинили не само због свога усвојенога плана по којем савлађујемо и излажемо предмет ове књиге него и због логичке потребе, јер се појмови наставе и васпитања ипак несумњиво разликују.

8) ]. Пемеу, Петосгаси апа едисанНоп, стр. 188. 9) Оно Егиз! у часопису „Бле Еггсјећипа“ (новембра 1984).