Учитељ

994 Д-р Ст. Велински

ства. МИнтерес, проблеми и идеал све то врло тесно зависи једно од другога. Тек тиме што Бемо изабрати неки циљ, идеал, оплодићемо свој рад и придаћемо му на значају, ефективности и субјективном задовољству.

Добро каже Американац Зтагк: „Истина је, да учитељ који није изменио много од својих навиклих поступака у разреду и који није стекао општих закона да би га они водили кроз множину ситуација с којима се свакодневно среће — уради мало и рад му брзо омрзне“. Зато он нарочито препоручује учитељу да анализира дечију унутрашњост и да се труди да је систематски упозна. Препоручује му дакле идеализам, али не идеализам настран и луд: „Природно да учитељ неће бити тако наиван да би се држао идеја које ничему не воде. Он ће да буде критичан и настојаће да сачува критички став према свему, па и према ономе што би му се можда чинило да је проналазачки рад“.

Сам школски живот са својом праксом ин рутином недостаје да би се развило пружно перо идеала. Зато дужина праксе није јемство за јављање, продубљивање и делање идеала. Зато ни усавршавање школске праксе не зависи директно од дужине практичног рада у школи. Мепат је испитивао корелацију међу трајањем учитељске службе и наставне ефективности код 387 учитеља и добио је вредност коефицијента корелације г= 0,097. То је, практички, вредност равна нули. Из тога можемо закључити да дужина службе сама по себи не мора да води побољшању наставне ефективности. То је разумљиво. Ако навикнемо на утврђене шаблоне рада, на извесне наставне технике, ако их развијемо чак до правог виртуозитета а останемо увек само код њих, нема дужина праксе никаквог уплива на њен облик.

Ово је интересантно сазнање за генезу идеала. Супротно томе указују ГлогпакКе и 5гтауег на то да је статистички могуће доказати знатну корелацију између стручне спреме учитеља и његове ефективности. Покушали смо и сами да нађемо корелацију између ефективности наставног рада и некојих фаза професионалне учитељске изобразбе, па смо нашли да је корелација између ефективности и практичног образовања као и психодошког образовања 0,35-—0,60, а између ефективности и академске спреме, дидактичког образовања и образовања у историји педагогике и општој педагогици 0,25—0,50.

Ово пак можемо овако објаснити: приступамо ли проблемима наставе и васпитања без да смо претходно довољно информисани о дубини и сложености њихове проблематике, лако ће нам се догодити да те проблеме решимо тапањем или барем случајно, понекад онако „насумце“, тек да би се нешто решило. Не можемо решити проблем чији основ не познајемо, не можемо заузети властити став према њему, не можемо имати за њ свестан интерес који би у исто време био извор потстрека за интензиван рад у правцу исправног решења дотичног проблема. Обратно: ваљана стручна спрема, која нас доста детаљно упознаје с проблематиком нашег позива, директно припрема плодно тло за генезу интереса за сваки проблем и постаје акумулатор

сва