Учитељ
Техника учитељског рада 293
Често чујемо, како се идеализам младих учитеља, који тек ступају у школу, мора да бори с неразумевањем старије учитељске генерације. Слушамо тужбе младих, како олако и као с неким цинизмом зна старији практичар да угаси пламен идеализма у млађих. Уопште узев, млади се не могу да помире с искључиво организацијским бригама седница и скупштина учитељских удружења, с личним интригама и свом том јавном и закулисном игром. Зато се опет старији жале да млађе генерације немају смисла за организацијске ствари, и зато се с времена на време јављају забринути гласови: како да се млади придобију за организацију и организацијски рад»
Овде имамо да упутимо један апел: не убијајмо идеализам оних који га још показују, управо тако као што нећемо да наше интересовање угушује строги шаблон званичних функција надзорних органа! Помажимо идеализам, где се то да, и радимо тако ради повећања ефективности нашег рада и ради угледа нашег сталежа! Не лишавајмо се тога значајног и ефикасног техничког средства које јесте и може да буде корен нашега школског живота! И ако се деси да можда нисмо више довољно способни да верујемо у моћ идеала било с којих узрока, или нам не импонује можда доста идеал другога, будимо ипак толико алтруистички и приуштимо му то! Идеал је нежна биљка и треба потпоре и тактичне неге тамо где је недовољно приправан за живот.
Морамо дакако споменути да под идеалом не схватамо само далек и великопотезан циљ. Може то бити и нека ситна црта нашег дневног занимања. Проблеми свакодневне праксе исто су тако велики и важни као и општечовечански идеали. Свако побољшање извесног детаља има своју вредност и заслужује да се за то заузимамо. Мирне душе могу рећи да је свакодневна пракса неисцрпна ризница такових конкретних идеала који могу подићи вредност нашем настојању.
Управо зато, што ми идеал изгледа као ефикасан механизам за мобилизацију снага, не устручавам се тврдити: свако ко нема идеала, мора их створити.
Ми у педагошком свету не оскудевамо никад ни мањим ни већим идеалима. Историја педагогике је низ доказа за непрестано настојање васпитача да се оствари што ефективније васпитање у служби човечанства, народа итд.
Какав је педагошки идеал данашњице» То је борба за бољу психичку атмосферу у школи. Данашњица се бори за васпитање које ће бити примерено индивидуалним способностима и могућностима, за „школу по мери“, школу функционалну како вели Старагеде. У томе настојању придружујемо се светскоме педагошком консенсу.
Из непрегледне множине тих проблема многострано сложевих и у различитој мери конкретних може сваки практичар изабрати неки циљ за своје лично настојање. Тиме што ће учитељ сам да решава проблеме, што ће да има своје становиште фактички оверено, тим ће да научи технику идеала и његовог деј-