Учитељ

Национално и социјално 323

већ и за своје привредно-економско ослобођење и независност. Врши се данас — ма колико то изгледало чудно — и кристализација националних економских скупина, заједница и јединица. Све се више говори о стварању и обрађивању националне економије, привреде, социологије итд. Све је данасу знаку „националног“ ма колико то изгледало „старомодно“ и архаично. „Интернационална“ је за нас форма без садржине, без етике и психологије, јер је људство у самој ствари збир националних јединица. А збир не негира сабирке, већ их у себи садржава. Као што и колективно не искључује индивидуално или бар не треба да искључује. Постоји и постојаће вазда само национална етика и психологија. Интернационална не... Постоји, додуше и узгред речено, и јак, неодољив, утицај географске средине, мешања и укрштања, али сви су ти утицаји — негативни у смислу наше тезе. Они воде и припремају уништене „националном“, а ми волемо да верујемо у процват, будућност и напредак нација као сабирака збира што се зове човечанство.

ПБ

„Национално“ ма колико дато по себи, од почетка, органски, биолошки, тако рећи, статично и материјално више-мање, оно је и динамичко; не само физика већ и метафизика; идеја и покрет. И мистика и материја, стварност.

Странци не могу две наше ствари да схвате и објасне; мистику Косовске трагедије и историјску снагу светосавског право“ славља. Међутим те су ствари са наше тачке гледишта посве јасне у оба случаја: мистика Косовске трагедије и духотворство светосавског православља упиле су у себе сокове и снагу „националнога“. Народно биће, обојено и одухотворено тим и таквим „националним“ и могло је кроз векове носити у себи психоетичку и психолошку моћ отпора и реакције.

Пораз на Косову био је извесна врста откупљивања душе и у исто време победа и ослобођење духа. А светосавска национална култура, уносећи у народну душу идентификацију вере и нације, извршила је духовно везивање и сношење и после материјалнога слома на Косову.

У времену робовања народни угњетачи нису разумевали мистику и моћ оваквог „националног“ и зато период ропства није успео да омете и угуши то и такво „национално“. И само се тако може објашњавати значај и улога националног православља, које је у том мучном времену било једини чувар и конзерватор „националнога“. Култ верског национализма познат је и вршен код православнога дела нашега народа. Отуда је он туђ, неразумљив и загонетан за — неправославне хришћане код којих је вера више-мање — интернационална.

У Неманићкој држави средњега века и касније до данашњих дана код православних и нема других светитеља (оних који се носе у души, остају и признају) до светитеља нашега порекла и крви. „Светитељи су велики краљеви, народни јунаци и заточници велике државне и народне мисли“ (Дучић). А кад се то зна

21%