Учитељ

328 Милош Ђурић

грчких етичко-политичких схватања и наговешћује епоху демократије. Пошто је оцртао стање дисномије (ст. 12—29), која произлази из бољарске самосионости и себичности, Солон завршава: То ми душа наређује да научим Атењане, како безакоње (довео) највише зала доноси граду, а заковитост (ехо) свуда износи ва видик поредак (ебковра) и склад (4оки) и брзо баца у окове ове који су неправични. Она дивљег ублажује, обуздава охолог, самосионост обара, те у клици брише траг свакој лудости. Исправља криве судове и сузбија дрска дела, а уништава дела разлора. Зауставља гнев бесне свађе, те је све под

њоме у људи сложно и трезвено (ст, 30—99).

Дејство законитости и безакоња појављује се каузално-генетичком нужношћу: оно није благослов или проклетство с неба, као у Хесиода, него резултат каузално-генетичког процеса етичко-политичке делатности у самом народном организму. Према томе, Солонова рационализација у поимању социјално-политичких процеса појављује се као паралела философији милетских мислилаца, Талета и Анаксимандра, који су у исто време први покушали да нађу законе вечних процеса у космичком животу. Солон претпоставља узрочност и последичност у животу природе, и с том законитошћу упоређује законитост социјалних процеса, фрг. 10: Као из облака што зна да груне сва сила снега и леда и као што после блескања сјајне муње тресне гром, тако и држава мора да про= падне од сувише моћних људи и народ због свога неразума да падне у ропство монарху (56 рохархог 8дозХовббуцу).

Елегије у којима је Солон изнео своја етичка схватања граматичари зову где етан 216 ваотбу (Одомене самом себи). Осим више одломака, сачувана је једна цела елегија (фрг. 1), коју Џ. у. Мјатом 2 зове грчком „првином моралне дијалектике“. Добре прилоге за њено разумевање дали су Џ. у. атом а 8) К. Кетћата У) а њен положај у идејном свету јонске елегије нарочито у односу према Семониду с Аморга, осветлио је Е. Мећбги.) Солон у почетку зазива Музе, ћерке Дива и Мнемосине, и од њих моли срећу, славу и богатство (6 Хо, вббам, лхобтом), али све с правдом. Цела је песма посвећена размишљању о богатству. „Људи немају сталне границе у жудњи за богатством“ (ст. 71); што више имају више захтевају, али у тој грамзивости прелазе у злочинство (5806, ст. 11) и зато пропадају. Као свагде, и ту треба држати меру, иначе брзо стиже невоља (4к1):

Почетак јој је као пожару; незнатна је испрва, а тешка напослетку, јер дела обести људима не трају дуго. Него Див свачему надзире свршетак, па као што изненада облаке растера пролећни ветар, који пустој валовитој пучини узбурка дно и по житородној земљи опустоши красне плодове па стиже до неба, високог божјег седишта, те учини да се опет види ведрина, а красна снага сунчана сија по плодној земљи, те никакав облак више се не види; таква је Дивова освета, али он ма због чега не плане гневом брзо као човек... Једнога сустигне одмах, другога доцније; а ко јој утече и мине га божја коб, она ће доћи зацело, — за његове грехе испаштаће или невина деца или и позније покољење (ст. 14—32).

19) Џ. у. У Патом -МоеПепаогћ Заррћо и. Зтопгдео, Вегћп 1913, рв.

257 и даље. 19) К. Рејпћага 5. 'Е!ерте 2 баосбм, Ећ. М. 71 (1916), ро. 138 и даље.

20) Е, Мећги Наведено дело, стр. 11—14.