Учитељ

фи

Милић Р. Мајсторовић 338

томруцима — због српског имена, и све то херојски подноси за идеју. То су од најлепших страница овога романа. Знао је добро учитељ Дојчин и за Авакума и Танаска Рајића, и Зеку, и Кочу Петровића и кочеве код Позоришта — те ишао њиховим трагом. Али село Трпенци, сем Бардаковске махале, љути се и шапуће на „коџабаш-Исака, што се школа не отвара и хапси учитељ Дојчин, те им деца остадоше неучена.“ Најзад, после пуштања Дојчиновог из турских томрука, долази и питање школе на дневни ред. Славко Радевић се највише заузима за српску школу, али у путу за печалбу погину. Дело пиперкара. Најглавнијег је ваљало смакнути. Но борба се продужава. Падају главе и Пиперкара и Жнијача, али се српски национални покрет све јаче развија. Жнијачи — Срби, са учитељем Дојчином побеђују. Коџабаш-Исак не могаше преболети, када Жнијачи из Трпенци добише „русатнаму“ да отворе српску школу. „Онога дана када је поп-Јордан осветио водицу у школи, у присуству целога села, у несаници, сам у мусафих-хани, пао је коџабаш-Исак на огњиште своје оџаклије и сутрадан га нашли његови полуизгорела „заједно са његовим гуњцем.“ »

После смрти Славкове, удовица остаје са „домаћом искром Трајаном.“ „Пролажаху дани, године. Пуних десет, мучних, растегљевих. Трајан је растао, кућа сиромашила... Али после десете беше се докрајчило. М сам мали Трајан који је већ у четвртом разреду код учитеља Дојчина, запазио би по кад год мајке уочи пазарног дана да је узнемирена са јетрвом. Понестало свега и хлеба. И мали Трајан се по свршеној школи баца у аргатлук. Још тада почиње његов шкрт и тежак печалбарски живот. Прво у селу код Мерсим-аге — „у туђој и то турској кући“. Онда његово одвођење од качака у планину, од „арамија из Дебарске Малесије“ и спасавање. За овим печалба у Битољу, код мајстор Ђорга, алваџије и бозаџије и његова болест од премрзлости. Онда долази његов одлазак, као шегрта „калџије“ са мајстор Зафиром у Шћипинију код Мурата Трифти Арнаутина. Описи рада, обичаја, крвне освете у Арнаута задивљују.

Трајан после неке године долази у Београд у печалбу. Ступа у млекарску радњу на Дорћолу. Живот ондашњег Дорћола описан дивно. И млади Трајан сву зараду шаље кући, за издржавање својих. Кириџија Рахман то носи. И ту се разболи и после дужег боловања прездравља. Излази од газда Јанка с Дорћола и погађа се код Симе кравара на Јалији. Увек вредан, тачан, поштен до крајности, а штедљив до циције, за своје, за дома. Трајан разноси чезама млеко по Београду. Увек у послу. И кад је чуо једном момка Стевана како изваљен у некошеној трави ћурличе у свој кавал, Трајан је размишљао:

— „Нашинаш на печалби па да свира! дође у помисли ово Трајану с прва чудно. Он замишљаше да се на печалби има само да ради, ради, печали, а не да се проводи време у оваквим беспослицама неподобним за печалбара који је оставио дома своје на њега да чекају и мисле, а он овамо да свира! ... Ако нема шта да ради, као овај сад, треба бар да мисли на рад“.