Учитељ

Запостављање педагошке науке код нас 337

још и једини прави претставник педагошке науке на београдском универзитету то ћемо доказати мало доцније.

6) Не узима се да је педагогија основ наставничког рада. Мако прави наставник мора да буде оспособљен педагог, иако се речи педагог и наставник морају скоро идентификовати, ипак се код нас са педагогијом упознају званично само ђаци учитељских школа и слушаоци педагошке групе на Универзитету.

7) Скоро сви наставници, не само средњих школа него и они на универзитету врше свој рад иако нису наставнички оспособљени: немају наставничке рутине, не познају метод успешног рада и сл., због чега најчешће ефекат предавања пропада.

8) На народном универзитету може се чути серија предавања скоро из сваке науке осим из педагогије. То долази вероватно највише отуда што немамо довољан број педагога — научника (а узрок тога је опет у наведеним чињеницама).

9) Мора се признати да смо имали способних педагога, али скоро ниједан наш педагог није дао неку нову идеју, није основао неки правац у педагогији. Сви наши педагози држали су се такорећи слепо онога курса што су га примили школујући се у иностранству и то скоро сви под једним истим утицајем.

10) Као и у сваком другом погледу, као и у свакој другој науци тако се и у педагогији сувише цени оно што је „страно“ и усваја се без довољног критичког разматрања. Тако на пример позове се неки странац научник да би потпомогао научни рад код нас а покаже се у приличној научној голотињи и тек тада увиђамо како „наши“ много више вреде.

Разуме се да сви ови разлози и чињенице које смо навели потребују извесно објашњење и конкретизирање. То је потребно нарочито за оне који нису довољно упућени у стање ствари, јер ће им без тога све ово изгледати и сувише уопштено.

Пре свега већ деценијама на Београдском универзитету одржава катедру за педагогику свега један једини наставник, доцент, коме се приписују скоро све одговорности што је педагогика код нас тако срозана. Покушало се потом да се „подигне ниво“ педагогике на тај начин што је позван један професор Берлинског универзитета да се задржи које време на нашем универзитету и да организује педагошки семинар. Па како у ствари сада изгледа ситуација» Тај професор, странац, налази се већ две године на нашем универзитету. Још увек предавања излаже на немачком језику. Та предавања посећује свега неколико студената. Додуше тај професор дозволио је и постарао се да једно његово педагошко дело буде преведено на српски језик. Дело се зове „Филозофија наставе“. У њему је све оно што је педагошко прогутано неком нарочитом дијалектиком. Једном чудном замршеном језичном конструкцијом и јасне ствари учињене су нејасним. О садржајној вредности тога дела проговорићемо засебно једном другом приликом. Поменућемо још само наставнички рад тога професора. Пошто нема право да више држи на немачком језику, то је сада почео излагати предавања на српском језику. И

Учитељ 22