Учитељ

Запосшављање педагошке науке код нас 341

паст. За то нам може послужити нарочито овај случај. Наш познати педагог Војислав Бакић, који нас је можда највише задужио својим педагошким и научним радом, који се истакао као професор и као ректор Велике школе, који је тако много допринео да се оснује Универзитет код нас, био је после свега тога изабран од меродавних само за хонорарног професора Универзитета, а што је ондашња целокупна јавност осудила као највећу неправду. Те осуде од стране јавности имамо сачуване у ондашњим дневним листовима и у случају потребе можемо их изнети, а за сада ћемо се ограничити на то да изнесемо разлоге због којих је Бакић тада поднео оставку, јер ће нам то пружити највернију слику како се још у почетку запоставио значај педагошке науке. Ево какву је изјаву тада дао Бакић у „Правди“ бр. 118. од 13 маја 1905.:

„Не могу се примити дужности хонорарнога професора, из ових разлога: 1) Што при наименовању и при бирању редовних професора није узета у обзир потреба универзитетске наставе, нарочито за филозофско педагошку струку; јер код мене се овога семестра уписало 99 слушалаца педагогике од којих има 30 редовних и 16 ванредних којима је педагогика главни предмет, а у педагошки семинар уписало се 39 чланова... свима је педагогика главни предмет.

2) Што је струка коју сам ја заступао у Великој школи омаловажена, јер се за њу сада одређује привремени наставник, док је она од 1892 год. имала сталну катедру, коју сам ја заузео по скоро једногласном избору Академијскога Савета.

8) Што ми је филозофски факултет избором за хонорарнога професора признао квалификацију за редовног професора Универзитета... а није ме хтео предложити за редовног професора и ако има још једно празно место у том факултету.

4) Што ми се деградовањем од редовног професора за хонорарног слаби ауторитет пред слушаоцима Универзитета а мој се предмет сматра као споредан; а колико је то штетно по наставу то ја најбоље знам јер то улази у круг мојих предавања.

5) Што сам ја почев од 1893 год. непрекидно радио на подизању Велике школе на ступањ Универзитета: у разним комисијама, у академијском савету, у Министарству просвете; састављао сам законске пројекте, писао сам чланке и држао сам беседу о том на Св. Савској прослави и уопште радио сам на томе дуже и више него ма који други професор Велике школе, и кад сам заједно са осталим факторима успео у том, онда, место награде за толики труд, уклоњен сам са моје катедре у сред озбиљног наставничког рада, у тридесетој години безпрекорне професорске службе, на недостојан начин: без правилног разрешења од дужности, кажњен смањењем плате, понижен пред својим ученицима и пред осталим светом, — па иако г. Министар признаје да је „досадашња Велика Школа достојно завршила свој развитак“.

Молим г. Декана да ово саопшти савету филозофског факултета, коме сам захвалан, што ми је једногласно признао квалификацију за редовног професора Универзитета.“