Учитељ

340 Запостављање педагошке науке код нас

Треба нарочито напоменути да је све ово било дато под веома тешким условима за рад, а исто тако и са најмањим од свих семинарских буџета на филозофском факултету.

Па да видимо какав је рад г. Ракића по квалитативно-садржајној вредности својој. Онај који је читао или буде читао радове г. Ракића, било оне који су штампани или литографисани, тај ће одмах запазити да се ти радови одликују нарочито: 1) оригиналношћу као код ретко кога нашега писца и 2) сажетошћу (нема ничега да би се одбацило) и 3) прегледношћу, што је од неопходне потребе, нарочито кад се узме у обзир огромна педагошка литература у свету, те је човек спречен и временом и економски да би могао све прегледати и проучити.

О свима радовима г. Ракића до сада није била објављена ниједна неповољна оцена, док је повољних било не само у Југославији (од стране Слободана Јовановића, Бранка Лазаревића, Борислава Лоренца и др.) него и у иностранству, у часописима: француским, енглеским, немачким, америчким и то специјално о расправи „Васпитање игром и уметношћу“, која је била приступачнија иностранству јер је објављена на немачком језику.

Расправа „Васпитање игром и уметношћу“ садржи у главном ових пет учења:

1) У њој је изложена једна нова теорија о уметности, која је на првом међународном конгресу за Естетику (1913) окарактерисана као биолошка. Мојман у својој Аезгенк дег Сесепуаг р. 114 и 151 истиче пишчево генетично и социјално објашњење уметности а за целу расправу каже »ејпе опоешеЏе ипа зећагттиве Атђећ«. И Ошт у Ебингхаусовој Психологији П свеска помиње гледиште г. Ракића о уметности.

2) Та расправа садржи једну теорију игре коју наводе Огооз у своме делу »Пје 5ееје дез К!паез«, затим Клапаред у делу »Рзућојогје де Гептапе« и Мојман у својим »Уопезипсеп« Ва. !.

3) Она износи укратко и психологију музике о којој пише Кеуџе РћПозорћаше 1912. године и са којом полемише Р. Мооз у својој Рћујозорће дег МилК«.

ду Она износи једно оригинално схватање свесног живота о којем су писали часописи: Мта, 1912; Г'аппее редагогтаие; 2езећг Е Тиг Рзућојогле, и др.

5) Она примењује бихејвиористички метод у педагогији и то још 1911. године, дакле пре него што се уопште био јавио бихејвиоризам на Западу.

Све ово што смо навели нека послужи као мерило свима меродавнима како и какав се рад цени код нас, а тако исто да служи као пример како се помаже педагошка наука код нас. Сада би дошло на ред оно наше треће и најважније питање: како да се побољша овакво стање ствари. Као најмеродавнији одговор на то питање био би овај: отклонити све узроке који су довели до рђавих резултата. Важније од тих узрока поменули смо у почетку

у десетак тачака. | Хтели смо само да овом приликом напоменемо и то како је

још у својим почетцима педагошка наука код нас осуђена на про-