Учитељ

374 Драгољуб Бранковић

Све што смо напред изложили о васпитаној вредности ручног рада можемо укратко рећи: ручни рад је одлично средсшво за психофизички развишак деце и одлично средство за социјализирање нових генерација. Све остале вредности могу се из ових извести.

Либертова општа дидактика

— од Драгољуба Бранковића —

У Главне форме дидакшике

У сваком столећу владао је један одређен духовни правац, али ни тај правац није до краја био суверен. Против њега теже да дођу до значаја и други утицаји, Либерт је издвојио шест главних типова који су владали извесно време: а) рационалистички тип, 6) мистичко-романтички, в) рационалистичко-романтички хуманизам (главни фигура Сократ), г) естетки хуманизам (језик и игра као средства спајања и образовања), д) религиозни тип (доживљај и сазнање апсолутнога), и ђ) Платонова синтеза различитих педагошких и дидактичких типова (Платонов идеализам),

Под утицајем разних наука на наш живот формирали су се подтипови дидактике: теолошки, математски, физички, биолошки и социолошки. Свако доба има своју омиљену науку, нпр. у средњем веку теологија, у 17 и 18 веку важила је физика и математика, у другој половини 19 века биологија а у 20 веку социологија, и свака таква наука која је највише цењена у једно доба утицала је и на васпитање, Утицај научни означава рационалистички тип, где се највише уважа — разум. На против превласти разума подигла се моћ емоција. Зато је рационалистичко развиће Европе било праћено јаким покретом мистицизма и романтизма, који су истицали ирационално и индивидуално на свима областима духовног живота. Ко ради више рационалистички тај поступа безлично, више објективно и већина се ослања на позитивне науке. Онај пак који је више емоционално придиспониран и онај који више тежи да индивидуализује, тај ће у васпитању и настави више полазити од детета. Код оваке дидактике која индивидуализује насупрот рационалистичком типу, много ће више пресудну улогу играти моћ саосећања, моћ резумевања туђих доживљаја, него разум. Васпитачко поступање онда је праведно, мисли Либерт, кад се васпитач не држи и не подвргава некој општој схеми, него кад се понаша са становишта своје особитости. У противном чине се погрешке и неправде као што су чинили рационалистички учитељи. Стога Л. захтева у дидактици да се рационалистички тип допуни мистичко-романтичким типом који је у ствари ирационаластички тип. Ову мешавину типова, Л. назива рационалистичкоромантички хуманизам. Л. сматра с правом да ниједан човек није само рационалист, а ни потпуно ирационалист, већ се личност на-

ар

~