Учитељ

Либершова општа дидактика 375

лази у сталном прожимању ових. Ово му чини трећи хуманистички тип дидактике. Углавном он разликује шри шипа хуманизма; а) првобитни хуманизам (најјаче отеловљење је Сократ) 6) европски хуманизам у доба ренесансе (обнављање Платонове филозофије) са постепеним рационалистичким хуманизмом, где се рационализам јавља као извесна кочница емоцијама чиме ове добијају своју меру и границу (стари Римљани са јаком рационалистичком вољом а доцније мислиоци доба просвећености). Тиме што се хуманизам ренесансе све више напајао рационализмом, добила је нова педагогика и дидактика поново чврсту основу. После рационалистичког типа хуманизма око половине 18 века долази нови трећи тип хуманизма који се мање управљао према наукама а више према једном одређеном хармонистичком схватању уметности. Овде долазе поборници Виланд, Лесинг, Хердер, Гете, Шилер, Хумболт итд. Био би један од најважнијих духовно историских, филозофских и педагошких задатака да се издвоје

разни типови хуманизма и напише историја хуманизма.

Није био само моћни утицај разума и појединих наука на педагогику и дидактику, него и уметност. М уметност стално прелази из своје области и стално продире у све области нашега живота. Уметност стоји у много тешњој вези са личношћу и са човечијом индивидуалношћу“ него наука. Учење и поучавање, предавање и васпитање су у правом смислу речи и уметничке радње. Можда је вели Л., естетски тип дидактике чаки важнији за васпитање и наставу од рационалистичког и романтичког или од хуманистичког типа. ·

Језик и игре претстављају непрегледно важну сарадњу уметности у образовању и васпитању.

Естетском типу дидактике јако је близак религиозни тип. Средиште и ослонац религиозног типа лежи у његовом сазнању апсолутнога. Либерт сматра овај тип за надмоћнији шип од свих шипова дидакшике. Ово је врло карактеристично данас кад се појављују покрети против религијске наставе. Синтезу свих ових типова педагогике и дидактике чини Плашонов хуманизам. Платон је по Л. највећи философ и највећи педагог и дидактичар. Онај, вели Л., ко има дар за изналажење прафорама бића као Платон, тај уједно тиме доказује да је познавалац и тумач прафорама образовања, учења и поучавања. Напред смо рекли да Л. препоручује Платонове дијалоге као класичне узоре слике поучавања и дидактике и њих објављује за општи дидактички императив. Духовни став који се појављује у Платоновим разговорима претставља можда највиши, најбогатији, али у исто време и најјединственији и најобилнији тип дидактике. У њему су спојени сви појединачни дидактички типови у један универсални јединствени облик. Поједини типови дидактике изгледају као делови оне дивне духовне творевине, која се назива платонизам.

Свако схватање свефа потиче из четири мотива: рационалног, моралног, естетског и религиозног мотива. Схватање света треба да обради ова четири питања: шта је стварност, какву вредност има стварност, који облик и форму има стварност и