Учитељ

Етика и развитак личности у грчкој класичној лирици – 395

Како само аристократи имају највише политичке одлике, Теогнид захтева за њих не само богатство него и власт, јер

Још ниједан град, Кирно, нису племићи срушили него нижи људи кад их обузме беснило обести; они искваре народ и закон предаду безаконицима, и то све за своју власт ради својих користи; не надај се да ће у таквом граду дуго бити реда, ма и био у њему сада дубоки мир. Нема му спасења кад једаред нижим људима омили корист, што народу може да донесе велику штету. Отуда проистичу буне и братска клања и самодршнпи (робисрхо., ст. 43—52).

Стога није чудновато што се Теогнид понекад сав запенуши

и као лек против демократије и тираниде препоручује ово: Ногом ступи на празноглави пук, и туци га оштром ошљачом и јармом тешким врат му сапињи! Народа који овако воли господара нећеш

више наћи међу људима што их греје сунчев жар (ст. 847—850).

Ето, такав је Теогнидов радикални аристократизам, који ће учити и Ф. Ниче у својим списима Тако је говорио Заратустра и Генеалогија морала. М што је Бранислав Петронијевић казао колико у принципу вреди аристократски морал Ничеов, важи и за Теогнидово учење. >)

Нећемо улазити у појединости овог аристократског морала. Но да ли је то одиста стари аристократски моралг Све што Теогнид каже у том правцу речено је у осећању опасности у коју је тај морал доспео због социално-еконономских прилика Теогнидова времена. Он саветује Кирна да се дружи с малим бројем људи, који ће човеку иза леђа говорити оно исто што му говоре иу лице и који ће му у невољи бити заштита. Сасвим је природно што се људи истих начела јаче збијају у политичкој опасности као овце пред олују. Теогнид тои сам каже: „Пријатеља верна у тешкој политичкој невољи мери, Кирно, и златом и сребром и поштуј га“ (ст. 76—77). Стара аристократска етика истакла је идеално пријатељство Тесеја и Пиритоја, Ахилеја и Патрокла, као добре обрасце. И Теогнид се заклиње Кастору и Полидеуку, узорима пријатељства, да неће пријатељима сновати зло (ст. 1087 — 1090), али његова похвала верног пријатељства и старо аристократско учење о вредности добрих образаца (парадигми) губе првобитну незаинтересовану чистоту, јер се, под утицајем очајних социјално-политичких прилика у којима се нашло племство Теогнидова времена, претворило у похвалу политичке хетерије, у одбрану партијских интереса. То преображавање старе врлине појављује се као последица политичке немоћи, и то је оно што Теогнидову аристократском радикализму даје екслузиван и дефанзиван карактер. Његово учење плод је новог социјалног и економског стања, у коме је ново плебејско богатство извојевало политичку моћ и социјални углед. У политичком животу аристократска ахилејска мањина нема снаге да узме власт у своје руке, и стога Теогнид свом младом пријатељу препоручује свесно одисејско прилагођивање политичком стању онаквом какво је: „С миром, као ја, ударај средњим путем, Кирно, и не дај једнима оно

175 1 Б. Петронијевић, Јопенхауер, Ниче, Спенсер, Београд 1910, стр.