Учитељ

396 Милош Ђурић

што припада другима“ (ст. 220, 331—9832) и, као Амфијарај сина Амфилоха, “') овако га саветује:

Приљубљуј се свима пријатељима, прошарај свој карактер и својој ћуди примешај свачије буди! Узми природу променљива полипа, који се учини сличан хриди на коју се привине, Час овамо пристани, а час друкчије боје буди! Бољи је окретан ум него ли непокретљива ћуд (ст. 213—218). +ђ)

То већ није више чист аристократизам, а ни етика еуномије Солонове која премошћује социјалне супротности и заузима херојски посреднички став између зараћених странака, него морал мимикрије, морал окретне и лукаве борбе за одржање голе егзи-

стенције. У тако схваћеном ставу Теогнид налази јачину свога

сталежа, али то није више стара етика племства. Дух нове поли-

тичке етике победио је старе аристократске идеале.

Тај дух обрнуо је и схватање врлине. Положај старог племства оснива се на земљишном поседу, али је он уздрман појавом новчане привреде; ова је пољуљала и стари аристократски појам врлине, који је обухватао социјални углед, спољашња животна добра, ловорику ратничког јунаштва, агоналну славу, хипотрофију, лов и право на власт и државотворство. Поглед у унутрашњу кризу аристократског идеала отворио је, видели смо, Тиртеј; прави

профет нове трезвене грађанске етике и културе, он социјализује појам врлине тим што као једино мерило праве врлине поставља рад за опште добро. Тиртејеву социјализацију врлине продужује Солон тиме што као највишу политичку врлину нове грађанске државе налази правичност и еуномију, иако и он, као дете старих племићких традиција, моли богове да му даду богатство, али с правдом стечено. Али, осим новца и земљишног поседа за Солона постоје и друга богатства, и снага позитивне револуционарности његове највише се испољава кад се упореди с реакционарношћу Теогнидовом, која се затвара пред новим развитком економске стварности и непрестано кука за отетим имањем и жали се на сиромаштво (ст. 173—178, 345—850, 649—6592, 1097—1202), >) иако признаје да над правду нема лепоте ни већега добра од здравља (ст. 255— 256). Истина, он је осетио беду сиромаштва и ма да га тешко подноси, он ипак истиче моралне вредности, које више цени но земљишни посед. Кад племић изгуби богатство, остаје му унутрашње племство, унутрашње достојанство, и то му сада

постаје врлина: Радије живи побожан под сиротињским кровом него ли да сијаш богатством које си неправично стекао. На правичности уопште оснива се сва врлина, сваки човек добар је, Кирно, ако је правичан он (ст. 145 – 149).

Ту је Теогнид на земљишту Солонову, само док се Солонов појам врлине родио из унутрашње слободе, Теогнидов се развио под притиском нових социјалних прилика.

Поред свега свог песимизма, Теогнид уме и да воли, да теши

и храбри оне који су страдали, и није равнодушан према симпо-

40) Атенеј УП, 817. ћ 410) том ]. Вегпауз у Сезаттене Абћ. 1, Ветгип 1885 ра. Д0и д.

42) То му замера Хрисип (Ра. ећ. 167 Атп.).

ИН ННННН