Учитељ

Етика и развитак личности у грчкој класичној лирици 397

сионским радостима. Кад му падне на памет смрт, онда помишља и на уживане радости и младости:

Уживај младост, мило срце, јер ускоро Бе живети други људи, а ја ћу мртав бити црна земља (ст. 876—871).

Ова опомена потсећа на Мимнерма. Иначе Теогнид проповеда све оно што учи стара грчка етика, нарочито Хесиодова. Истина, он не наглашава рад као прави пут до богатства, али истиче побожност, трезвеност, поштовање родитеља и пријатеља, постојаност у промени среће („у злу себе не поништи нит се понеси у добру“ ст. 657) и, напослетку, умереност која се клони сваког претеривања и насиља. Стога игра знатну улогу у етичким дискусијама философа“).

Савременици Теогнидови били су Демодок с острва Лера, од кога није ништа знатно сачувано, и Фокилид из Милета,

који заправо није певао елегије него кратке пословице у елегич-

ким дистисима или у хексаметрима. Оне се одликују више јасноком, мудрошћу и трезвеношћу него ли дубином и духовитошћу, али су у старини биле веома цењене. У фрг. 2 Фокилид, као Хесиод што упоређује жене с трутовима, разликује четири врсте жена. Једна води порекло од кује, друга од пчеле, трећа од свиње, а четврта од кобиле. Најбоља је она врста која је од

пчеле. У фрг. 7 препоручује се земљорадња као најбоље средство

којим се долази до богатства („њива је рог Амалтејин“). Фрг. 8

полази од Илијаде П 24 и истиче ноћ која својом тишином даје више прилике за размишљање него ли дан св јом хуком. Човек док је још дете треба да се учи свему што је добро и лепо (фрг. 15), и племство не вреди без духа (фрг. 8). Фрг. 16 својом вером у демоне чуваре потсећа на Хесиода, а 5, 6, 9, 14 својим хетеријским моралом на Теогнида, али не истичу аристократскоолигархијски радикализам. Фрагмент 4 даје етичко -политичку оријентацију: мален град на хридини са уређеним становништвом бољи је од Нинове безумности. Наш гномичар признаје, дакле, вредност моралном квалитету становништва, а не хаотичном квантитету. То потврђују и Есхилови Персијанци: персијске големе ордије победио је у ствари морални дух атенске политије. Такав

је и фраг. 12, који истиче и Аристотел: кад, у Политици 1М 11,

поставља питање који устав и који живот могу бити најбољи за већину држава и за већину људи, он решење изводи из основног става своје етике да се срећан живот састоји у животу према неометаној врлини“) и да је врлина средина између двеју крајности, једне у правцу претераности и друге у правцу недовољностиз). Најбољи је средњи живот. тј. живот у средини, која је за свакога достижна. Та одређења важе како за државу тако и

за устав, који је душа државе. Према томе, Аристотел утврђује

да ће релативно најбоља држава бити она која се оснива на

43) На пример: Ксен. Мет 1 220и Сопу.5,4; Платон Гег. 630 С; Арис

ЕТ. Ме. 110 а 12, 1119. 5 6. - А Е 7 Етика Никомахова УП, 14. 45) Исто дело 16 и Х 7.